Ратник

Грађење нових жељезница 25

на море, који не би био зависан од разних прилика и неприлика, као данас у Бакру и Солуну.

Везивањем Сплита са Београдом и Загребом моћним нормалним жељезницама учинио би се велики напредак и у националном погледу. По моме мишљењу, Сплит би био центар у коме би се највише мешао наш троимени народ и самим тим постао би расадник нашем коначном јединству. У Сплиту би се састајали често наши трговци, индустријалци и банкари из сва три племена. И преко ових људи, које би лични интереси гонили да се чешће састају, обавештавају и спријатељују, преносила би се у масу народа, са којом су ови у најчешћем додиру, жеља за овим истим осећајима, те би се тим путем изравњавале мале диференције, које данас сасвим природно постоје и које поједини амбициозни људи противу своје рођене земље искоришћују.

Сплит би био у исто време место састанка и боравка свег оног школованог света, који би своје слободно време употребио у овој лепој нашој приморској вароши. И тај би свет, код кога су сасвим супротна школовања створила разлику у погледу нашег заједничког живота на данашњи и будући живот државе, овде се упознао, један другоме у гледиштима попустио и, напослетку, дошли до једног мишљења, које би водило општем добру свију нас.

Напротив, везивањем Београда са Боком Которском или Метковићем, а Загреба са Сплитом, налазим да би се отишло на сасвим рђав правац. који би неоспорно водио путем још већег удаљења наших заједничких интереса. Стога и кад се не би рентирала — што се не може да претпостави — израда

„дела нових пруга: Сарајево—Сплит, овај би се део пруге као

најважнији са националног гледишта требао да изради и то у исто време кад и пруга за Боку Которску.

Потребу и нужду за грађењем ова два пристаништа, у вези са што већим бројем жељезничких линија за везу са позадином, треба да ценимо и расматрамо не само по приликама и односима који данас владају и у којима се сада крећемо, како у опште културном тако и у опште војно-државном погледу, већ и по претпоставци онога стања, у коме ћемо се налазити у будуће ратно доба.

1. октобра 1915. године ми смо имали сами прилике да

'искусимо и видимо, како је то ништавно када се има само

једна веза са светом. Да смо тада поред жељезничке пруге: Београд—Ниш— Солун имали још једну пругу, нпр: Ниш—

Прокупље—Косово, или Крушевац—Куршумлија— Косово, ми "бисмо били у могућности да рокирамо трупе онако исто лако

и подесно, као и у 1913, години у рату са Бугарима, и успели