Ратник

20 РАТНИК

1915. године потпуно да изгуби ову величанствену особину, познату под именом „војводска храброст“ и то тако, да му се она већ идуће 1916. године у своме старом сјају поврати, и да ли је у опите заслужио горе наведене речи, остављам да објасни ко од пратилица почившег војводе на путу кроз Србију и Арбанију у току повлачења.

ПШјто се тиче моралне храбрости и присебности војводе Путника и пуковника Ж. Павловића, представника наше Врховне команде из последњег периода рата 1914. године и целе 1915. године, — ја заиста ништа из свог личног опажања не могу изнети, из разлога што нисам ни био у могућности да их лично у рату пратим. Из онога пак што сам од другова слушао, закључујем, да је почивши војвода Путник у највише прилика могао заиста стоички ла прими и најцрње вести са бојишта. Али да је и војвода Путник заједно са својим помоћником г. пуковником ЛПавловићем могао који пут да падне у клонулост и да чак потпуно изгуби веру у побољшање прилика, постоје аутентичне изјаве очевидаца. У моме ратном бележнику нотирана су два таква случаја и ја их објављујем овде у целини.

Ево првог:

Двадесет деветог октобра 1914. године око 5 часова у јутру дошао је ђенерал Живојин Мишић у стан Њ. В. Престолонаследника, нашег садањег Краља, и пошто га је разбудио, саопштио му је: да је послан од стране војводе Путника да га обавести, да се ситуација на фронту наше војске јако погоршала и да је неопходно потребно, да Врховна команда напусти одмах Ваљево и премести се у Крагујевац. Том приликом је ђенерал Мишић укратко описао ситуацију наших армија и рђаво морално стање наших трупа и саопштио молбу војводе Путника, да и Њ. В. пође са Врховном командом, али да би пре поласка за Крагујевац војвода Путник молио за састанак и разговор са Његовим Височанством. 5

Њ. В. Престолонаследник дошао је око 9 часова пре подне у Врховну команду и затекао војводу Путника у шињелу, спремна да пође на жељезничку станицу. Ту је био јоши ђенерал Ж. Мишић и пуковник Ж. Павловић. И када је Њ. Височанство затражило обавештење од војводе Путника о ситуацији наше војске, овај је одговорио: „да и ако је истина горка, он је дужан да је каже, а горчина је истине у томе, што је цела наша војска у врло рђавом морално-психичком стању, те се због тога на њен даљи отпор не може више да рачуна“. Сем овога војвода Путник нашао се побуђен да предложи: да Њ. В. Престолонаследник позове у Крагујевац председника владе г. Пашића и да од њега затражи, да влада при-