Ратник

ПРВА АРМИЈА И ЊЕН КОМАНДАНТ ___ ___ 23

Њ. Величанство Краљ Петар Велики није поверовао начелнику штаба Врховне команде и његовом помоћнику, већ је отвшао на фронт, а од каквог је све утицаја био тај Краљев гест на наше трупе које је обишао, сетиће се сви учесници из тих великих минулих догађаја.

После наведених примера, ја ћу о овом питању рећи само још толико, да је удугогодишњем нашем мучном ратовању свакако било и више оваковихи сличних момената, који одају тренутни песимизам и утученост Врховне команде или кога од највиших наших команданата. Подаци о том душевном осећању наших народних вођа у критичним данима и тешким ситуацијама овог или оног периода вишегодишњег рата веома су драгоцени као историјски материјал и, ван сваке је сумње, временом ће од учасника и очевидаца бити забележени и објављени. Па баш стога ја никако не могу да схватим: Зашто је писцу „Колубарске битке“ било потребно истицање сталне моралне храбрости наше Врховне команде, која као стални чинилац није никада у свету постојала ни код једног војсковође од најстаријих времена до данас» Зашто је истицао нервозу и депримираност војводе Мишића из 1915. године, ничим је не утврђујућиг Зашто бар у овој прилици није савладао самога себе и показао више правичности с једне, а помирљивости и поштовања према мртвоме великоме војводи, с друге странег

На крају свога написа, цитирајући један мој став извучен из описа особина војводе Мишића као војсковође, писац „Истине о Колубарској битци“ са патосом узвикује: „...чак и лаик мора бити запрепашћен овим јеретичким назорима и односима у командовању у војсци у опште. Војник пак од заната мора зажалити да и данас, после оволиких искустава у минулим ратовима, могу оваки назори постојати чак и код ђенералштабних официра“......

И пошто је тако са ужасом констатовао „јерес“ коју ја тобож проповедам, развио је на читавој једној страни теорију о командовању у битци!...У место да анализирањем стварног комадовања шефа штаба Врховне команде и рада команданта ! армије Мишића у току новембарске офанзиве дође до закључака, који би негирали моје наводе (тим путем изведене), писац упоређује управљање битком са најидеалнијег гледишта са режирањем позоришног комада и дириговањем једним оркестром!...И разуме се, да га је тај погрешно изабран правац у полемисању одвео и погреш-