Ратник

РЕФОРМА ДИСРИПЛИНСКОГ КАЖЊАВАЊА ___ 43

д) чини, на штету официра и подофицира, као једне категорије државних службеника, један груб изузетак од свију осталих категорија државних чиновника и службеника.

Да то аргументујемо!

Аа а) Казна је, у опште, једна повреда извесног личног права онога који се кажњава, јер му се у име казне извесно његово право одн. правно добро, нпр. живот, слобода, част, имање, чин или звање, и т. п, или сасвим одузима или ограничава и умањује или привремено суспендује. Као таква, она је у основи противна основном појму права и може имати оправдања само тако и у толико, ако је и у колико је неопходна за заштиту каквог још важнијег правног добра, правног поретка или у опште каквог вишег, општег интереса. Та неопходност њу мора карактерисати и пратити увек, како у погледу њене природе и врсте, тако и у погледу примене њене у сваком конкретном случају.

И дисциплинска казна, ма које врсте била, као такође повреда извеснога права кажњенога лица, мора бити неопходна за постижење каквог важног циља, те да би била оправдана. Тај постулат још већма се мора истаћи кад је у питању казна затвора као дисциплинска казна за официре и подофицире, јер, лишавајући слободе кажњенога, она чини једну тешку повреду врло важног, основног, човечијег права, а међутим њеној су примени повод тек само дисциплински иступи пили погрешке, дакле релативно незнатне повреде правнога поретка, више формалне него материјалне природе, више повреде прописа војничкога реда него права у ужем смислу.

Да би, пак, казна затвора могла бити неопходна као дисциплинска казна за официре и подофицире, па према томе била и оправдана, потребно је, пре свега, да је у свом дејству у потребној мери ефикасна, да је, дакле, у стању да послужи циљу коме има да служи, да је довољно погодна за заштиту реда и дисциплине и за спречавање њихових повреда и нарушења, а поред тога, још и да ју је немогуће заменити којом ефикаснијом и бољом врстом казне која би са мањом повредом личних права била у стању да производи јаче и повољније дејство у правцу који се жели.

Те услове, пак, казна затвора, као дисциплинска казна за офифире и подофицире, не испуњава, те није ни неопходна, па, следствено, не може. имати довољно оправдања у своме постојању и примени. Она, пре свега, није довољно ефикасна, јер је врло мален број оних које је у стању да застраши те да из бојазни од ње не греше против прописа реда, службе и дисциплине, што би био још један једини могући правац њенога дејства, пошто се по самој природи те казне никакво: