Ратник

44 РАТНИК

наведен ни један пример, којим би се утврдило да је било ма каквог неспоразума.

Писац вели: „Због малог домета нашег топа 75, било је више сукоба са пешацима.“ За доказ овога наводи случај код „Царевог Села“, где му је неки командант пешадије приметио што су батерије прекинуле ватру, баш онда када би њихово дејство било најкорисније, јер непријатељ одступа у нереду, на што му је овај одговорио: „Буди ладан, ми тобџије нисмо давали техничке услове топу, видиш ли да је даљина скоро дупла.“ Ако се ово може назвати сукобом, онда по моме мишљењу овај сукоб није постао због малог домета топа 75, већ због његове погрешне употребе, јер сматрам да 14 примедба команданта пешадије била умесна и да није требало дозволити да непријатељ одступи за дупли домет топа (како сам писац вели) па тек тада да батерије мењају положај и да се једно време прекида ватра са свима оруђима.

Шта су гађале батерије у моменту прекида ватре, кад је непријатељ био одступио за дупли домет 2

У оваквим приликама у прошлим ратовима, не само да нисам имао ни један случај, да је се командир или командант артиљерије противио захтеву командарта пешадије, да са једним делом своје артиљерије благовремено промени положаји приђе ближе својој пешадији, како би се одступајући непријатељ имао без прекида и што дуже под артиљеријском ватром, већ сам имао врло много случајева да су то радили по сонственој иницијативи, и верујем да ће и у будуће овако радити сви који познају психологију пешадије у одступању, која се не зауставља пре него што изиђе из сфере артиљеријског дејства.

Даље писац, како вели, у одбрану артиљерије, наводи да су Французи имали тачне карте и многа друга срестава за тачно гађање док наши артиљерци све то нису имали. То је тачно али зато наша пешадија није ни тражила од своје артиљерије оно што је француска пешадија тражила од своје артиљерије. Сем тога наш је топџија ипак много више личио на француског пешака, у погледу материјалне спреме, јер док је француски пешак био и одевен и снабдевен, као војник једне богате и модерне војске дотле је наш пешак већим делом у почетку светскога рата био одевен у народну ношњу: гаће, кошуља, опанци, па чак и бос, са пушком преко рамена или ремником од канапа, а муницијом у недрима, (па ипак нису тражили од своје артиљерије оно што је француска пешадија тражила од своје артиљерије). —

Поводом примера наведеног за „Котку“ — (на Добром пољу), а да се не би помислило да је тај метод (тучење непријатељске пешадије ради ућуткавања његове артиљерије)