Ратник

НЕСПОРАЗУМ ИЗМЕЂУ ПЕШАДИЈЕ И АРТИЉЕРИЈЕ 47

дијски пук изгубио само 109/о (што је се врло често дешавало) стварни губитци у пешадији били би 350 —400 људи. Према овоме сматрам да је за онога коме и пешак и топџија подједнако леже не срцу, као и за војску и народ већи и осетнији губитак овај од 109/ код пешадије него ли онај 100% код артиљерије. —

Ја не могу да замислим, да је постојао и да ће икада постојати такав пешачки официр-командант или командир који је био незадовољан због тога, што артиљерија, која је потпомагала рад његове јединице, није претрпела велике губитке, само ако је артиљерија озбиљно и савесно потпомагала рад његове јединице. Напротив никада ни један пешачки официр неће и не може бити задовољан ако артиљерија не врши савесно своју дужност и у довољној мери не потпомаже рад пешадије, само зато, да би избегла или смањила своје губитке.

Не сме се стати на то гледиште да је пешачка крв роба без вредности. Крв топџије скупља је од крви пешака самоу толико у колико је потребно више времена да се топџија успособи за борбу. Но у будућим ратовима не сме постојати ни ова разлика, јер се она може избећи јачим допунским јединицима код артиљерије. —

Напослетку не треба губити из вида, да је пешадија и постојала и да ће моћи постојати без артиљерије, а да арти„љерија никада није постојала нити ће моћи постојати без пешадије, па ма како се артиљерија технички усавршавала.

Што се тиче пишчеве напомене да су по некад губитци у пешадији постали и неумесним вођењем неких млађих официра, мишљења сам, да се то не дешава само по некад, већ у највише случајева, и то не само код млађих, већ и од старијих официра, и не само код пешадије већ код свију родова оружја. Сам писац, у истом одељку, вели да је на по-„ложају код Суходола имао једног погинулог и 5 рањених командира и два извиђача, само зато, што је непријатељ био на доминирајућем положају те је било немогуће маскирати осмарачнице, а онџ се нису досетили да осматрање Врше из пешачких ровова.

Водити трупу у борбу није проста ствар, већ је вештина која се постиже великим трудом и природном обдареношћу. Мирнодопска спрема официра поглавито се и састоји у изучавању те вештине, коју ни најдаровитији ни највреднији официри нису могли у потпуности изучити, јер се за време мира не располаже са најглавнијим борбеним елементима.

Када се има у виду да су код нас у светском рату основне јединице у пешадији највећим делом вођене од резервних официра, већим делом од простих сељака, који нити су се одавали