Ратник

50 РАТНИК

Војник из колоније није осећао никакве симпатије ни према ком из европске Француске, па је-могао и случајности схватити као намерну вољу својих старешина или другова, и на њих реагирати. Широки демократски погледи у француској војсци такође су могли дати повода несугласицама и негодовањима и тамо где је за то било мало разлога,

Просвећени француски војник-пешак знао је врло добро да је његова држава наоружала две трећине европских држава, па му је у толико теже пало то, кад је видео да су Немци и технички и бројно надмоћнији у артиљерији.

Француски пешак је с правом тражио да се немачкој најезди истави брана од гвожђа и челика, а не од пешачких лешева, а француска артиљерија, у почетку рата, не само да није била у стању да у довољној мери заштити своју пеша-

_дију, него није била у стању ни да јој у најнужнијој мери помогне, а то је изазвало незадовоство пешадије према артиљерији. Дакле у напред изложеном лежала је клица неспоразума између француске пешадије и артиљерије; а слабост француске артиљерије и неспособност француских тобџија били су повод да тај неспоразум избије на површину.

Према овоме, неспоразум између француске пешадије и артиљерије наступио је услед тога што француске тобџије нису познавале свој сопствени артиљеријски материјал и што они нису умели искористити његову техничку и балистичку моћ, а не што пешаци нису познавали артиљеријски материјал.

Зар је француска пешадија крива што је француска артиљерија имала погрешно правило и погрешно мишљење а своме сопственоме топу.

Зар је француски војник крив што његов тобџија не гађа немачку батерију, коју лепо види на даљини од 6.000 метара, а има топ са дометом за добро гађање од 7 километара2

Зар је француски пешак крив што његов тобџија тек у децембру месецу 1916 године сазнаје да његов топ може успешно да гађа до на даљину од 7 километара,и што му је требало две и по године ратовања док је дошао до овога савнања 2

Поред напред изнетих узрока, неспоразум између француске пешадије и артиљерије могао је бити повећан и тиме, што је у целој Француској, па и у француској пешадији владало мишљење да се Не сме жалити материјал када је у питању уштеда у крви. За потврду овога опоменућу другове на чињеницу да је на свима муницијским сандуцима, које смо добијали од Француза на Солунском фронту стајало: „Не штеди муницију.“ Сем тога навешћу још и ова два примера: