Ратник

ЈУНАЧНИ СРБИ т

Неколико дана доцније могао сам лично видети са каквом су се примерном чврстином кретали у напад ови тако названи „исцеђени лимуни“.

Сунце залазаше за суседне планине, и њихове врхове, бела мунарета, брзе речице обавијаше љубичаста боја. јесен изумираше на незасађеним пољима, напуштеним. Преко тих поља напредоваху српске колоне скоро сее до близу села непријатељем заузетим. Оне застадоше и ручаху. Ту „нешто раније од нзпада, слушао сам их како с одушевљењем говоре о радосним или жалосним часовима садашњости, прошлости, будућности. О Србији, њиховој драгој Србији тако блиској и тако удаљеној. 0! да са каквом љубављу и каквом неизмерном нежношћу говоре они о својој земљи која је тамо близу, врло близу, позади гранитних масива, о њиховој драгој отаџбини за коју су оно поднели толико неиздржљивих мука и за коју ће још, за неколико тренутака, дати свој живот. Умрети у тренутку кад у њу улазе.

Ја сам би обузет чудним задовољством при помисли да ћу се и ја кренути кроз кратко време са овим људима који су тако много пропатили. Нисам у срцу осећао ни злобе ни мржње према непријатељу, нити каквог другог осећања до љубави-сажељења и среће да маршујем са оваквим људима ка селима једва видним у сумраку, да са њима идем у борбу за оно што је човеку најдражије на свету, за Отахбину, за породицу, за њихову слободу. А када је сунце потпуно изчезло позади суседних планина и када је блага ноћ пала на равнице, позади нас почеше топови да грме, а одмах потом колоне се развише у стрељачки ланац дуж ивица села.

„Пољаци врше добро свој посао“, веле Срби говорећи о својој пољској артиљерији, и они их жудно гледају како они добро витром туку камене куће. За трен ока руше се слабе оријенталске грађевине. Само бела мунарета још гордо стоје као и раније, обасјане суседним пожарима. После тога са једне или друге стране села, грме топови и фијучу зрна, то је бугарски одговор, они траже по планинама наше пољаке. Ми се налазимо између две ватре и ми участвујемо, ладно и са интересовањем, одпочетој артиљеријској борби. А када наше и њихове батерије уморене заћуте, ми одједном и брзо полазимо напред. Идући погнуто у стрељачком ланцу, војници маршују кроз кукурузе, заустављају се, крећу што даље, лежу и врло брзо копају рупе за заклоне. Без ларме, без вике, без разговора. Команданти иду дуж низа, од војника до војника; људи су озбиљни, замишљени, Моје срце је разумело да они увек мисле о Србију, оној која се налази позади планине.

Све је мирно и лепо, небо плаво озвездано а планине тако блиске али нејасне, бела мунарета осветљена су црвеном бојом од пожара.