Ратник

6 РАТНИК

ударају гвозденим пијуком, одлећу варнице од стене: тако се то вечито продужава, нови пут се мало помало приближава светој граници. А њихове мисли односе иху Србију.

Ма шта било с оне друге стране уске долине, било да се тако налази непријатељ у заседи; било да се са голог гребена или из пространих шума, из ровова и редута упути живи зид, непријајатељ крволочан и опасан! Они су ту, на прагу њихове Отаџбине исцрпљене патњом, рујиниране, опустошене, њихове Отаџбине која их очекује, која их зове, која верује у њих!

Ето зашто су српске мишице могле за шест дана да просеку овај тежак пут; он ће одвести њихове пукове у Србију. Исто тако то је тај пут који ће одвести и нас, Французе, занете осећајима сажаљења, одушевљеном и веселом надом.

Ми смо дошли овим путем којег су Срби подигли. Сви нису отишли, извесне јединице остале су са нама.

Ту смо могли увидети велике особине српског војника.

Прво што нам у очи пада то је њихова нарочита дисциплина, њихова изванредна способност за рад, озбиљност коју уносе у свој посао. Српски војник и без заповести зна шта му ваља радити на овом тешком маћедонском земљишту. Што се тиче физичких особина сумњам да их има бољих. Валики, агилни, очеличени непрекидном борбом, а пре рата здравим радом у пољима, јасно се одвајају од осталих. На први поглед одмах се мора на њима приметити да они припадају раси снажној и младој.

Али утисак који вам чини војник јесте озбиљност и туга. Њихови свакодневни разговори односе се на патње које они подносе, на опустошену србију, на њихове породице које су тамо оставили. А њихове се наде мешају са тешком меланхолијом. Они знају, они верују да ће доћи дан нове слободе за њихову тешко напаћену Отаџбину; исто тако они знају да је много од њих неће више видети. У душама ових војника, који се једном приближују границама Србије, има нечега узбуђујућег, свечаног и сетног

Сећам се колико сам се зачудио, када сам једног дана говорећи о квалитету српског војника, добио одговор од српског пуковника: Шта је тог Требало је видети нашу војску у почетку рата. Данас смо као исцеђен лимун. Цвет народа је погинуо, сва је младеж пала, све је мртво.

У истини, у српској војсци скоро нема младих војника.

Покушао сам да протестирам противу израза „исцеђени лимун“, али ми пуковник са лаким осмехом рече:

Да, да, очевидно. Само ви нисте видели шта је била наша војска пре годину дана. Ево шта су проклетници учинили од нас.

Проклетници, то су Бугари.