Ратник
ЈУНАЧНИ СРБИ 15
нашу Отаџбину слободну и велику. Ах! мајко, оче, жено, децо где стег ми хоћемо к вама. Ми се боримо ради вас, ми смело идемо у смрт да би ваш живот био бољи, слађи, слободан. Ви трпите, ви се бринете за нас, ми то знамо, ми то осећамо. Ох! Боже мој...... ми хоћемо...... ми напредујемо“.
Најзад, вели, када после жестоке борбе Бугари беже „наши војници лете позади њих, као да имају крила, жељни ваздуха њихове земље, њихове драге Србије“.
„Излазеће сунце обасјава својима зрацима врхове високих планина. Артиљеријска ватра, понова отворена, сеје панику у непријатељским рововима. Ми напредујемо без отпора. Одједном, мој пријатељ Душан, кога ми много волимо, и кога увек слушамо застаде и нешто прстом показиваше, леже и узвикну: „Србија“.
„Сасвим махинално као да је се имала извршити његова заповест ма шта било, ми гледамо, а један корак у назад, приметисмо камен који обележава границу, праг наше Отаџбине, наше Србије“.
„Сви клекнусмо, скинусмо капе, прекрстисмо се и пољубисмо земљу, свету земљу Србије. Плакасмо од радости а преко наших суза којима оквасисмо свету земљу изговорисмо искрену ратну молитву:
Србијо, нежна мајко Прими нас у твоја наручја.
„Многи од нас имађаше свећа, извадисмо их као по команди, запалисмо их и убодосмо их у земљу око и испред нас. Затим као један дигосмо наше пушке и изговорисмо ову свету заклетву ,
Ми ти се заклињемо, Србијо, наша мајко, Да те нећемо никад напустити, Бранићемо те до последњег даха.
Душан остаде увек прострвен по земљи, приљубив своје усне на њу. Неко га додирну, позва га, Он се не миче, некретан је у својој љубави према земљи, за своју родну груду. Ми га звасмо подигосмо му главу. Гледамо у његове очи. Беху затворене, његове усне натопљене земљом његове Отаџбине. Непријатељско зрно погодило га је посред чела“.
ж
Овај патриотизам и ова љубав Отаџбини испуњава сву душу српских војника. Ма гди да су, ма шта да раде, свакад и свуда мисле на њу. Сва њихова поезија, сва њихова књижевност, њихове новине и њихове књиге, њихови разг овори и њихове лесме говоре само о њој, само о њој.
Једно вече после борбе која је трајала целог дана, бесмо у друштву српских официра и саслушчемо неописаним задовољс-