Ратник

“

16 РАТНИК ством причу о војводи Х...... који је до нас дошао преко немачке линије.

Војвода, најчувенији командант српских комита, причаше своје изванредне доживљаје за време његовог пето-месечног бављења у Маћедонији поседнутој од Бугара, он нам описа жалостан живот народа, насиље непријатељево.

„Сто година наше управе не би могло изјавити у Маћедонији онај ефекат што је произвела бугарска доминација за једну годину. Они су доказали, Бугари, да су странци за овај народ, да нису Словени, да имају страх од Маћедоније позади њих. Тако су они одвели 10.000 породица у Бугарску. Пропаганда њихова уведена некад у Маћедонију и која је створила „Бугараше“ пропала је и ови су се данас окренули нама, Србији. Тако из зла изашло је добро. Само је Маћедонија постала мирна, тужна. Нема више песме, смеха, веселости“.

Војвода ућута за тренутак.

„а моју породицу која је трпела од зиме и глади одвели су у Бугарску. Мог оца, старца од 85 година убили су. Све што сам имао опљачкали су“.

Понова ућута.

„Оно што је најгоре, продужи он а очи му се засветлише, то је да се нећу моћи никад осветити Бугарима, никад, никад нећу им моћи вратити оно што су оно мени учинили. Никада се моја рука неће подићи на жене, децу старце“.

Симпатичан жагор и опште одобравање са свих страна, најзад почеше да певају меланхоличну песму 0 њиховој земљи: „Тамо далеко;..... н

ж ж ж

Једна од карактерних и најупадљивијих црта је ових војника који су толико претрпели њихова великодушност, њихова хуманост према њиним родитељима. Каква мржња треба да пламти у њиховом срцу према Бугарима који су им заболи нож у леђа, за непријатеља који је дуж Србије посејао гвожђе и ватру, који их је прогнао из њихове земље! Међутим, гледате трупе беспослених заробљеника којг, у место да раде, спокојно разговарају са њиховим српским чуварима. Упоредите начин поступања Срба, њихову храну, њихово држање са ропством чак и у Немачкој.

Ова добродушност, једна од најмаркантнијих црта словенске природе, изазива врло често сцене које су једновремено и комичне и дирљиве. Дешава се да Србин, Варобив једног Бугарина, одкрива са усхићемем да његов заробљеник носи чарапе везене тачно по моделу њиховог села. У Маћедонији и Србији свако село има своју шару. Заробљавајући ове срећни победиоц пита свог непријатеља: