Ратник

90 РАТНИК

и што пре изда, до наш главни Ђенералштаб. На њему лежи дужност и морална одговорност, да потомство не остане без дела у коме ће се уписати догађаји од тако епохалног значаја чији. смо ми били савременици и учесници.

Познато је да се у историском одељењу налази ратна архива где се сва грађа прикупља, сређује и чува. Треба рећи да је ова архива делом, поглавито за рат 1912—1913 (први баклански и други српско-бугарски рат) упропашћена од стране непријатеља за време. окупације Србије.

Она је после рата у једном шлепу нађена на Дунаву, спремљена да се транспортује. Из шлепа је старањем тадашњег начелника историског одељења |-штабног пуковника г. Миливоја Николајевића извађена и у жалосном стању враћена да се накнадно уређује. Важне релације појединих армија и дивизија, описи о биткама, операцијски дневници и други извештаји знатним делом не достају те ће се празнине у том погледу прилично осетити. Стога су потребне попуне на неки начин од стране дотичних тадашњих команданата, чија би и морална дужност била да колико су још у животу попуне по сећању или из својих дневника ако их из тог времена имају. За рат 1914—1918. може се рећи да стојимо боље, да имамо готово сву грађу са малим изузетком.

Сад настаје питање да се ова прикупљена грађа среди и искористи за састављање и писање историје дотичних ратова. Историско одељење није се могло до сада овог важног задатка прихватити, како ми мислимо, колико би требало из ових разлога. Ометале су доста честе промене начелника тог одељења. На том положају потребна је већа сталност но на ком другом месту у Г. Ђенералштабу. Година дана, па и две на том положају нису довољне човеку да ма шта озбиљно почне и предузме. Природа послова је таква да му треба оставити дужи низ година да може дати и показати извесне видне резултате.

У вези с њим је и обзир саме личности за начелника одељења, које свакако сем стручне војничке спреме мора располагати и другим способностима, већом интелегенцијом, вољом за те послове, разумевањем и схватањем.

А сама организација посла захтева човека који је поред своје спреме и искуства, јако начитан и још довољно марљивих руку које би запослене у року неколико година извукле из пребогате архиве описе великих догађаја, чију ће величину тек наше потомство достојно оценити. Потребно је помоћно стручно особље. То не би ни у ком случају могло бити ако сету у историјском одељењу не прикупе заиста људи који тај посао разумеју, који су на њему радили и који га заиста воле. Официри, који су способни на пример за трупу, али који овај посао не могу радити са довољно успеха заиста само ометају и у неизвесност доводе