Ратник, 01. 11. 1923., стр. 229

224 РАТНИК

Запази где се под ватром комбинованом из пушака, митраљеза и топова један пук утстручавао да крене напред. Он их је сам својим примером кренуо напред и остаде с њима до краја акције. Ово дело храбрости донесе му нову похвалу „Армијску“. Служба у штабу није се допадала овом „вођи људи“, те затражи и доби чету. Овде показа одличну вештину у командовању „организаторски дух“ и потпуно владање у својим дужностима, те после краћег времена његова се чета знатно поправила, а његове старешине похваљивале су га и предложише га за команданта батаљона, што би одређивањем у 133. пук.

Овде сад писац прелази у описивање оног стања, у коме се налази сваки офоцир кад долази као нов у команду.

Писац вели овако:

„Када официри и војници видеше овог новог старешину елегантно и лепо обучена, са одличним изражавањем уговору и покретима они помислише: „Овај лепи коњаник брзо ће осетити да је залутао у пешадију и изјавиће жељу да иде “. Сам командант пука беше много забринут за будућност свога 3. батана, те по доласку мајора Пишона, оде к њему да види: шта зна и вреди, јер је раније овим батаљоном командовао један одличан официр.

Време беше грозно и вода у рововима прелазила је 5 см. изнад највећих грудви. Он затече мајора Пишона на његовом командантском месту, просто покривеном даскама, и заштићеним једним ваљкастим блехом као у осматрачницама прве линије. _ Од ствари имао је пољски кревет, мали сточић и кофу. Мајор: Пишон се је осећао врло угодно као у најсветлијем салону. _ Не само да је већ био упознат са наређењима за одсек свој и суседни, већ је са изванредним разумевањем претесао о мерама које треба учинити ради боље одбране и лакшег саобраћаја. Пуковник оде брзо умирен.

Рад мајора Пишона на положају Арколе био је врло успешан и он је сматран као најбољи командант батаљона у пуку. Али су му зато с друге стране увек и додељивали најтеже задатке, па и сада за напад 16. априла.

Видло се је: да може одржати дисциплину млађих, да је изванредан организатор положаја, уме да изазове иницијативу млађих, и заузима се са великом бригом за добро и морал својих млађих. Ето због тога, сви његови потчињени и војници нису се показивали незадовољним да иду с њиме свуда где ИХ он води, па и сада априла 1917. године.“

Овим војничким особинама треба истаћи и карактерне; јер су оне биле у висини осталих. То се види у једној дискусији са комадантом пука за операцију од 16. априла, а које је он завршио овако: