Ритам

na uzavrelom asfaltu Los Angelesa i pred njegovom, mnogo demokratičnijom publikom. A, lik moderaog, urbanog kauboja, spremnog na okrsaj, ali i suradnju s onima koji to žele Dwight je odigrao savršeno, ne ustezajući se nastupanja s legendamim punk-rock bandom „X” iz Los Angelesa ili njihovim kolegama cow-punksima Blood On The Saddle. Time je stekao naklonost generacije stasale uz zvuke američkog novog госка, prisilivši i omatorjele kravare, čija je dotad najvažnija briga bila boja ružica na reveru njihovih košulja, da ga priznaju kao originalnog i samosvojnog

autora, sposobnog za ostvarenje spoja modemog i tradicionalnog. Adbum Guitars, Cadillacs Etc., iz ’B6 godine svojim kvalitetom, atipičnom za relativno rnladog country autora kao što je Dwight, pobrao je hvalospjeve kritike i nakostriješio sijedine na glavama nešvilskih vlasnika diskografskih kuéa kojima je vjerojatno tek tada postalo jasno kakvu su bujicu dolara skrenuh iz vlastitog na tudi rane. Drugim albumom pod nazivom Hillbilly De-Luxe, Dwitht je potpuno afirmirao vlastiti stil na tragu svog najvećeg uzora,- Buck Owensa koji mu se pridružio u pjesmi Street

Of Bakershield s idućeg albuma, Buenas Noches From a Lonely Room. Buenas Noches donosi pregršt ljubavnih, heartbreak balada, u biti, malih pričica s ruba velegrada, Erie naraeije i bez Ijubavne frazeologje, a čitav album doimlje se još nježnijim i mekšim od svog prethodnika. Pored vlastitih pjesama, Dwight je preradio i nekohko originala, npr. Send Me The Pillow (sjeéate se neodoljive verzije Dean Martina), u kojoj mu je kao partnerica poslužila Maria McKee iz grupe Lone Justice. Uz Dwighta, najzaslužniji za osje-

ćajan zvuk Buenas Nochesa su njegov statai pratioc Pete Anderson (gitare i produkaeija), te Don Reed, éija violina uz harmoniku Flaco Jimeneza daje ovom albumu poseban, opuštajući ugođaj kao stvoren za predstojeća nam vrela Ijetna popodneva. Bilo bi korisno i ugodno kada bi Jugoton, u pauzi koja će uslijediti do objavljivanja narednog albuma Dwight Yoakama, licencno izdao debut Guitars, Cadillacs cime bi slika o možda navažnijem autoru countrya 80-tih bila na pravi naan zaokruzena. ** * *

Aleksandar Dragaš

SIMPLE MINDS - „STREET FIGHTING YEARS”

(Virgin - Jugoton)

Od tipičnog britanskog college banda do digitalno snimanog albuma u produkcjji Trevora Homa Simple Minds su prešli dug i mukotrpan put, na njemu pogubili dva originatala ciana i priličnu koli.inu inspiracije. Cetiri godine dele „Street Fighting Years” od prethodne studijske ploče „Once Upon A Time” i stvari sa muzikom Simple Minds ne stoje rumalo bolje, naprotiv. Staza kojom su Kerr i drugovi krenuli još od albuma „Sparkle In The Rain” sada već liči na puteljak kroz močvaru živog blata dosade i samoparodiranja u kojoj su se S.M. gotovo potpuno zaglibili. Zaključno sa „Sons And Fascination”/„Sister Feeling Calls” albumima pulsirajuća i neurotična, muzika grupe na „New Gold Dream” poslaje osvetljena pop tonovima, a zgusnuta zvučna struktura defmitivno puca u udarcu doboša u „Shake Off The Ghosts” na „Sparkle...”. Mega hit „Don’t Forget About Me” bio je samo naduvavanje istog balona koji je kad-tad morao pubi i zalepiti se autorima na lice. „Street Fighting Years” je nezanimljiva ploča, bukvalna kompilacija najslabijih momenata sa prethodnog LP-a, obogaćena novim nemaštovitostima. Pesme su potpuno izgubile tok i oblik (što samo po sebi i nije lose, sem ako je u pitanju pop grupa, što S.M. jesu) i gotovo se pretovorile u bezizrazni vazdušasti fluid kroz koji lutaju kla-

vijature, gitare i bubnjevi poznatog (predvidljivog) zvuka, te Kerrov glas koji kao da kroz ceo album peva istu pesmu. Bas, nekada glavni pogonski instrument S.M. izgleda da je odlaskom originalnog sviraca Dereka Fbrbesa potpuno otišao u ilegalu, a na ovom albumu jedva čujno otkucava ritam bubnjàrske bas pédalé. Socijalno politička angažovanost tekstova, naglašena i naslovom, o kojoj je Кегг pričao u svom intervjuu NME-u, može se samo naslućivati, pošto reči nisu stampane na omotu, a i inače su prilično konfuzne, ali to nije bio razlog da se na ploči nadu svega dve pristojne pesme sa glavom i repom, a koje, uz to, i nisu delo S.M. „Belfast Child” je lepi irski narodnjak, kičasto obrađen, što ide na dušu studijskom silovatelju' Homu, a druga je Gabrielova „Biko” u kojoj umesto crnačkog hora Cujemo gajde (?!?) i koja je daleko od originala koliko i Johanesburg od Edinburgha, ali barem nije napoma. Ostatak se tastantno zaboravlja pošto skinete ploču sa gramofona i mime duše i ciste savesti krenete u prodavnicu da je zamenite C,bio mi je rođendan pa sam dobio dve iste”) ako ste već prevalili i kupili je. Ako vam se, pak, kojim slučajem dopala - molim lepo, ali ako se neka od ploča Simple Minds bas ne mora posedovati, onda je to ova. (**) Da, u „This Land Is Your Land” (nema veze sa Woody Guthryjem) gostujuéi vokalista je Lou Reed. Šta mu je to trebalo?

Tomislav Grßjić