Ритам

MASIMO - MUZIKA ZA TEBE

(Jugoton)

MASSIMO SAVIĆ (pevab, gitarista, kompozitor, tekstopisac) je bio glavna ličnost nekadašnje zagrebačke kult grupe DORIAN GREY, koja se na YU-rock sceni pojavila u drugoj fazi zagrebabkog novog talasa (‘Bl-’B3), uporedo sa sastavima BOA, PATROLA, ANIMATORI i dr. Uoplteno se smatra da je ta druga gamitura ostvarila neuporedivo slabije kreativne i komercijalne domete od prve postave ZG - novog talasa (AZRA, FILM, HAUSTOR, PRLJAVO KAZALIŠTE i dr.). DORIAN GREY su u svojoj, kratkoj karijeri objavUi dva neobična albuma - „Sjaj u travi” (1983) i „Samo za tvoje oči” (1985), na kojima nisu uspeli da prenesu vrelinu i ekspresivnost svojìh koncerata, niti da ostvare do kraja svoja („psycho-funk“) ART - ROCK stremljenja. Oko MASSIMOve solo karijere već godinama se vodi polemika između dva dijametralno različita tipa publike kod nàs. Stari („rock”) obožavaoci DORIANA GREYA, još uvek ne mogu da mu opraste neglašenu „slatkost” (tj SOFISTI CIRANOST) i okretanje ka pop muzici, a strastveni Ijubitelji „vrhunskog” mekšeg pop zvuka (Novi Tosili, Magazin, Riva, Mišo Kovač i dr.), doživljavaju MASSIMA kao isuvise teatralnog i prekomplikovanog za njihove „straight” pojmove. „Muzika za tebe” je treći MASSIMOV solo album. On se po svom muzičkom (soul-pop) stilu i toplom zvuku, prirodno nadovezuje na MASSIMOVO debitantsko remek-delo, „Stranac u noci” (1987). Ovo je (prvi) album na kome on ponovo svira gitani, ne Temeteci zakonitosti žanra u kome se nalazi. Inventivnim, eteričnim gitarskim pasažima izvrsno su kolorisane pojedine pesme, a u nekima („Ponovo zajedno”, „Vozim te do neba”, „Cmi snjegovi”, „Zašto mi lažeš”), rezultati su gotovo fantastical Pedini MASSIMOV problem na ovoj ploči je tekstualni deo. Mada je 80% pesama tekstualno „ukusno i funkcionalno” rešeno, na nekim muzičkim brojevima (npr. „Hvata me panika” i „Kada sam te najviše volio”) tekstopisac Marina Tucaković, je ipak morala mnogo vise da radi. Vebinu pratećih vokala je otpevala Dragana Šarić - BEBI DOL, tako da je ovo retka prilika da se upoznate sa dvoje (po mnogima) najtalentovanijim mladih pop pevača u Jugoslaviji. MASSIMO u svom pevanju sjedinjuje SAM COOKEovu egzaltaciju radesti i optimizma, spiritualnost ROY ORBISONAi melanjoliju AL GREENA. Stilski, njegov moderan zvuk najviše podseća na poslednje ploče LUTHER VANDROSSA i SMOKEY ROBINSONA, poznatih cmih ameriékih „soft-soul” pevaba. U vremenu kada je jugoslovenska pop muzika beznadežno lake kategorije, MASSIMO stoji iznad svojih savremenika: njegovom pevanju nema ravna, opseg mu je izvanredàn. Njegove pesme moraju da iznude pažnju. Ada li je MASSIMO SAVIĆ j ugoslovenski ROYORBISON ili „novi” MIŠO KOVAČ, to cete ipak sami morati da otkrìjete!! ** * *

Duško РДјак

JURA STUBLIĆ and FILM „ZEMLJA SREĆE”

(Jugoton)

Od kada jugo-pop postoji razdiru ga dve podjednako užasne zveri. Jedna je odsustvo dovoljno snažne gradanske kulture (njegove prirodne baze), a druga - nerazvijenost diskografske industrije koja bi trebalo da podržava i usmerava njegov razvoj na radost publike, izvođača i zaposlenih po firmama koje od toga žive. Cesto efemeran, kao i naše građanske tradieije, raspet izmedu velikih (evropskih) ambieija i ovdašnjeg poslovnog bezakonja, bez pokriéa i zaštitnika, naš pop skoro nikad nije imao srebu da kroz kontinuiran razvoj izbaci bar jednu savremenu grupu čije bi (intelektualne) pretenzije bile ш nivou muzibkog talenta i svesti o pravilima pop-pesmotvorstva. Kao i za mnogo sta ostalo, binilo se da je rešavanje ovih problema bar započeto krajem prethodne i početkom ove decenije. Nastranu od svih ostalih sastava novotalasne generacije (Azra, Prljavo kazalište, Haustor, Idoli, Električni orgazam. Sarto akrobata, Pankrti), koji su iznova defmisali jugoslovensku rock muziku, davši joj, jednom zauvek, identitet za kojim je vapila zagrebačka grupa Film je prvim studijskim albumom i albumom „Live u Kulušiću” stvorila temelj modemog pop zvuka na ovim prostorima. Jura Stublić, kao glavni autor tog sastava zasnivao je svoj tadašnji rad na ispunjavanju oblika pop pesme ovde do tad neopevanim sadržajima i slikama, cime su pia našem govornom podrubju, zaživeli neki mitovi populame kulture, nekima veb poznati iz zapadnih izvora. Da li je predložak od kog su pobeli svoj rad bila grupa Roxy music, neke pesme David Bowiea ili nešto treće, tek. Film je, jednostavno, funkeionisao po nekim klasič-

nim obrascima pop pesme, koji nikad ranije nisu na smislen naan upotrebljeni kod nas. Ovo ih je i pretvorilo u jednu od najkrupnijih pojava u našem popü i možda ključnu grupu za razumevanje njegovog funkcionisanja. Ipak, izgleda da je sve vreme postojala neka vrsta nerealizovanog potencijala ove gmpe, koji ju je razdirao iznutra, uzrokujući određena lutanja tokom karijere. Da su ona išla linijom suprotstavljenosti Stublića i ostatka grupe (vile rock usmerenog) postalo je jasno po razlazu 1986. godine. Jura se promovišući svoj prvi solo materijal na koncertima, kao podrškom služio pesmama ranog Filma - tada je sve libilo na novi pobetak, binilo se da je „Sunce sja” pristojan produžetak sve ga sto se ranije dogodilo. No, ono sto je sputavate hiperkomercijalnost Filma ranije bilo je unutar njih samih. Jurina solo karijera definitivno je priznanje te binjenice. Svoj e ranije pesme on je napisao produbljujući i uzdižući libna osećanja na opšti nivo, dotibući u nekim pesmama spiritualnost koja je podseéala na Bonova iskrena religiozna nastojanja i pretvarajubi blago nadrealne- slike u upebatljive metafore, dostižući u oba nastojanja vrhunac na poslednjem albumu, „Signali u noci”, Posle toga bilo je moguée samo grubo pojednostaviti stvari, tako da svima sve postane jasno. Bez ostatka svojih dotadašnjih saradnika, vise ne u poziciji da igra va bank, Jura je zato solo karijeru morao da postavi kao približavanje opštoj prepoznatIjivosti, približavanje onima kojima je pop pesma zamena za kanarinca i njegovo pevušenje dok obavljaju svakodnevna zaduženja. To, naravno, nije mnogo poremetilo u poretku stvari u istoriji, ali može poremetiti u sadašnjosti - bez Filma i njegovih jasno definisanih gradskih tema u pop pesmama, ova scena je siromasnija za jedan temeljni deo. Za one koji poznaju prethodnu plobu, najbolje bemo dobaratinovu ako zakljubimo da se „Ivana” razlila po celom albumu. Za one neupoznate sa osobinama „Ivane”, rebi bemo samo da je na „Zemlji srebe” stereotipnost i jednosmernost razmišlja-

53