Ритам

LIVING COLOUR VIVID (CBS - Suzy)

Sa gpdinu dana zakašnjenja u našim je izlozima osvanuo album „Vivid”, no ekonomski gledano u pravo vrijeme, jer u proteklih su godinu dana Living Colour presli put od simpatičnih početnika do rock zvijezda. A to je između ostalog i zasluga ovog albuma. Naime, kada su se Living Colours pojavili s albumom „Vivid”, premda pod okriljera CBS-ovog mega bucks plašta, najbolje su ih prihvatili nezavisni klubovi i radio stanice, a time i publika takvog profila iz jednostavnog razloga što je već imala pozitivnog iskustva s prethodnicima vrlo siičnih osobina - Baed Brainsa, ali o tome nešto kasnije. Reklama je učinila svoje, pa su Living Colour, doduše sa zadrškom, osvojili šire slojeve publike, a nedavno i nekoliko MTV video awards kategorija, a kao što vam je yjerojatno poznato dogurali su i do predgrupe Rolling Stonesa što ne treba ćuditi, jer je producent dvije pjesme s albuma Vivid nitko drugi do Mick dagger. Veći dio producentskog posla obavio je Ed Stasium, poznatiji po suradnji s Ramonesima i Long Rydersima. Pa ipak, egzotičnost i privlačnost ove ploče ne sastoji se u ovim, već u potpuno drukćinim podacima. Living Colour su četiri cmca koja su zajednički interes našli u izrazito bjelačkoj vrsti muzike - hard rock tek na momente obojenom cmačkim vokalima, funkerskim bas čupkanjem i gitarskim zveckanjem. 1 sve bi bilo u savršenom redu da to isto, ali bolje, interesantnije i kvalitetnije nisu radili Bad Brains, legendama crnačka četvorka sličnih pretenzija, ali originalnijih, vrednijih i postojanijih rezultata. No, ako je ovo otežavajuća okolnost Living Colourâ što sprečava da alubum Vivid ocijeni-

mo boljom ocjenom, onda treba nabrojati i olakšavajuće okolnosti koje ipak potvrđuju da je riječ o vise nego solidnom izdanju. Gledajući kompletnu strukturu albuma, izuzev sasvim problematične obrade „Memories Can’t Wait” od Talking Headsa, gotovo da i nema posebno lošeg trenutka, a što je i najvažnije nema ponavljanja i zapadanja u prosječnost neinventivne hard rock svirke. Čvrsta i kohezivna gitarska rock konstrukcija popunjena je nenametljivo i uvjerljivo napisanim tekstovima pretežno socijalno-urbane tematike sagledane iz osobnog rakursa, a to je prava rijetkost za albume sličnih intencija što dolaze s major pop teritorija. Izostanak patetike jedno je od najjačih oružja ovog albuma, a kad veé inzistiramo na zvijezdicama, onda zbog postojanja raznovrsnijeg i odredenim uplivima bogatijeg crnačkog (hard) rocka Bad Brainsa (mislim na album „I Against Г) albumu Vivid moramo podariti tri zvijezdice. ***

Aleksandar Dragaš

LUTHER VANDROSS ANY LOVE (CBS - Suzy)

Već i prvo slušanje nove ploče Luthera Vandrossa „ANY LOVE” navodi na neprijatan zaključak o rabljenju formule koju je, dosta uspešno, koristio na svojoj prethodnoj ploči „GIVE ME THE REASON” (takođe objavljenoj kod nas). Jednostavno - rudimentirana verzija ranijih radova. I lo kako na nivou produkcije i aranžmana tako i na nivou strukture samih pesama. Pomalo ëudi neinven-

tivna prudukcija Marcusa Mil- 1 lera koji je dozvolio da se funkiêna elektronika pretvori u humpa-cumpa živahnost. To kažem imajući na umu njegovu uspešnu kompozitorko-producentsku saradnju sa Miles Davisom. A i sam Luther Vandross nije iz one klase velikih manirista tipa А1 Greena koji uspevaju da jednolićne pesme osveže svojom specifičnom interpretacijom. Naprotiv, kada se na A strani, posle solidnog otvarača „I Wonder”, zaređaju sve sami bezlični standard! mekog (čitaj: kilavog!) soula, Vandrossovo pevanje po'staje usiljeno i samodopadno kao da želi da pokaže da njernu ni prosečan materijal ne može da naudi. Valjda će ga tiraž ove ploče rešiti od zablude. I tokom većeg delà „ANY LOVE” Vandross suviše forsira svoju vokalnu performansu što deluje kao potpuno nepotrebno dokazivanje. Često puta mu glas zazvuči preslatko, lažno uzdržan i neukusno raspevan. On se, izgleda, još nije okanio bôlesne ambicije da postane „Marvin Gaye osamdesetih”, a to je ono što, u njegovom sluêaju, najviše iritira svakog pravog poklonika cme muzike. Jeste da je sa „GIVE ME THE REASON” uspeo da nâpravi oseéajnu i elegantnu verziju soula, dovoljno slušljivu i dovoljno prefmjenu formuiu za osamdesete, ali to ni izbliza nije dovoljno jak razlog da bi se razmišljalo o prestolu. A izgleda da se Vandrossu upravo to desilo. Zato „ANY LOVE” zvuči kao džinovska pretencioznost bez pokriéa. Bez pravnih pesama, uz dosta pretrpanu i mehaniêku produkciju, Vandross ne može biti ni kreativna ni komercijalna protivteža glavnim tokovima crnog popa ove decenije. U poredenju sa Prinsom ili M. Jacksonom nedostaje mu sposobnost manipulacije klišejima belog popa, a u predenju sa Anitom Baker njegov soul je suviše ispoliran i hladno distanciran od STAX-VOLT-ATCO tradicije (a to kao što znamo, nikad ne izade na dobro). I tako mu ostaje da se Jednači” sa Whithey Houston (da ne budemo maliciozni neéemo navoditi daiga imena koja ovde dolaze u 1 obzir), što svakako ni najmanje ne zadovoljava njegovu sujetu. Da završavamo: dakle, Luther Vandross je, hteo to on ili ne, samo još Jedan ugladeni glasogovomik „integisanbg” crnog popa. Ta plačipičkasta, delom Ijigava, a delom macho nastro-*

jena forma, reêiti je sindrom 1 Cme Amerike ovog trenutka. I uz to jezivo-ironični komentar „Integrisane Amerike”, sna Martina Luthera Kinga, Slušajuéi ovu ploču (a i mnoge njoj slimej i čitajući statističke podatke o „stanju života” cme populacije u Americi, mogu samo da zaključim da ce Malcolm X uskoro gromoglasno vaskrsnuti. LAST POETS GO AHEAD!!!! * *

Zoran Ćirić

KISS - SMASHES, THRASHES AND HITS (Phonogram - PGP RTB)

Kada su početkom osamdesetih sa sebe skinuli debeli sloj šminJte, visoke potpetice i odeću strip super-junaka, tim simbolićnim činorn odrastanja članove grupe Kiss stavili su tačku na desetogodišnju karijeru za čijeg su trajanja važili kao jedna od vodećih tinejdžerskih atrakcija, Kao eksponenti glam-rocka (Bowie, Lou Reed, New York Dolls, Roxy Music...) Kiss su od početka usvojili trash varijantu izgrađujući image na iskustvima Marvel strip i dečijih TV serijala. Prezrerd od kritike, punili su dvorane klincima koji su uživali u najrazlicitijim pirotehničkim efektima (dirrme eksplozije, bljuvanje vatre iz vrata gitare, raspršivanje konfeta, podizanje bubnjara i njegovog kompleta na četiri metra visine itd.) i svirci koja je u početku bila melange hard i heavy uticaja, a kasnije sve vise poprima disco i pop konfekcijski zvuk. Ostaje nejasno kako je ova grupa ~potonula” upravo u vreme ekspanzije video kliopova kao stvorenih za podržavanje njihovog imagea i statusa. Ovu ploču čini kompilacija ranih hitova (od kojih su neki, kao lepa balada Beth na žalost ponovo snimljeni) i stvari iz poslednje faze. Hoćete li da čujete Kiss u pravom izdanju potražite njihove prve tri ploče. Oni su nekad bill ono što Sigue Sigue Sputnik danas pokušavaju biti. 1 još jedna mala razlika - Kiss su zaista stvoriji mit, dok ga Sigue Sigue u najmanju ruku karikiraju. * *

Momčilo Rajin

75