Ритам

MARVIN GAVE - „WHAT’S GOING ON” (Motown - Jugoton)

Tokom šezdesedh Marvin Gave je bio prestižni pastuv kompanije Motown, sa kolekcijom sjajnih singlova koji su ga afinnisali kao briljantnog interpretatora kako klasičnog Motown repertoara tako i nešto žešćeg ritma i Muza. Međutim, njegovi tadašnji albumi, začuđujuće prosečni, nedorečeni, uz puno svaštarenja u izboru materijala, svedoče o zamrznutom razvoju i nepodnošljivom pritisku da se jedan, krajnje osobeni, talenat satera u ogranistandarde tržišne kurentnosti. Naravno da Gordy-ev sistem pokretne trake nije mogao vaijano da funkcioniše kada su u pitanju takve harizmatske ličnosti - posledica je bila ta da su se kompozitorske kompetencije Marvina Gayea-a svele na par koautorstva, uglavnom sa Mickey Stevensonom. Nemogućnost da se iskaže kao kompletna autorska ličnost dovešće do rastućeg nezadovoljstva i stvaralačkih frustracija koje će, posle mnogo mučnih nagodbi sa glavnim gazdom, usped da razreši na zadivljujući način albumom „WHAT’S GOING ON”, dubioznim studÿskim projektom iz 1971. na kojem će, po prvi put, ostvariti potpunu umetničku kontrolu i sa kojim će zadobiti auru. To je celovito delo sa dosledno sprovedenim kon-

ceplom kako na tematskom tako i na muziikom planu. Potresno svedoianstvo o košmamom isknstvu rnšenja ideala i potkopavanja etiikih temelja američkog društva kroz prizmn rasističke histerije i vijetnamske tragedije teško da je neko mnzičko delo n tolikoj men nticalo na mentalnn higijenu Novog sveta. U vreme kada se pojavio, „WHAT’S GOING ON” je predstavljalo svojevrsno iistilište pop muzike i jedan od međaša n procesu emancipacije ameriikih cmaca. Danas je vei postao institncija savremene umetnosti. Bez bojazni da zvnči nesuvislo može se red da ova ploča poseduje opiinjavajuću moi koja oplemenjnje. Na njoj Marvin Gaye sa religioznim zanosom i nežnim milosrdem secira tmlo tkiTo moderne civilizacÿe. Pri tome povišena emotivnost nijednog trenntka ne prelazi u senfimentalne ispade ili socijalnu patetiku. Kao što ni ideoloäka osvešćenost i kritičke opservacije ne guše pntenost i uzvišeni erotizam njegove mnzike. Što se tiče muziikih dešavanja ona se čvrsto drže forme orkestriranog sonla mada je Gaye smelo izmenio pravila igre koja sn ustanovili tvorci i glavni eksponenti ovog žanra - Isaac Hayes i Curtis Mayfield. To se pre svega odnosi na donekle statičan odnos gudaikih i duvačkih linija na iemu se svesno insistiralo kako bi vokal dobio potreba manevarski prostor (obratite pažnju na delikatno senčenje nežne melodije u „Mercy, Mercy Me”). Ploiom uglavnom dominiraju maštovite melodije (potpuno netipiine za Motown), uz Gaye-ovo prefinjeno izvođenje i domišljate aranžmane. Posebno zaiuduje daharmonski tretman ritm sekcija nije doveo do omekšavanja zvuka. Transična vožnja u „Right On” pokazuje kako Gaye koristi metodu produženog orgazma sa saksofonskim kontrapunktom. Kontrolisana urbana paranoja u „INNER CITY BLUES” neprimetno prerasta п autentični gnev rodenog gnbitnika. Treba pomennti i potresnu all gracioznu naslovnu pesmu koja je odigrala prosveöteljsku ulogu molitve za pasivni otpor... I šta još red o delu kojim je Marvin Gaye, 13 godina pre svoje smrti, dodirnuo nebo. Dovoljno je videti fotografîju na omotn ploie - to lice ie vam otkriti više od bilo kog novinskog prikaza, akademskog eseja ili romansirane biografîje. Kao što reče Miles Davis: „Otišao bib na kraj sveta da sviram sa dm iovekom”. *****

Zoran Ćirić

ROSANNE CASH - RETROSPECTIVE 1979-1989. (CBS Suzy)

Ako je sudeći po licencnim izdanjima naših diskografskih (popravnih?) domova ova godina u znaku kompiliranih izdanja, (ј. vremeplovskih vraćanja i zaokruživanja raznih rock’n’roll mitova i legendi, onda je nanešen joŠ jedan - ovog puta, čini se s punim pravom - udarac aktuelnim : jedva postojećim) zbivanjiraa zvuka ’B9. i njegovog reprezentovanja ovdašnjem tržištu. Višegodišnji raskorak prouzrokovan nekom čudnom i neshvatljivom politikora naših diskografskih grešnika i njihovih licencnih baterija kao da u ovoj godini iskupljuje sebe, časteći nas (ili ako hoćete, mažući nam oči i uši) zvučnim bestselerima prohujalih godina. Uzgred rečeno, pamtite И godinu, a da to nije ova, u kojoj ste imali mogućnost da sakupite dvadesetak (za sada) kvalitetnih izdanja, a da pri tome imate u vidu činjenicu da je u toku glavna diskografska sezona i da se do кгаја godine može dogoditi jo§ mnogo toga? Da li je trebalo čekad stagniraiyemsvetske scene da mi budemo u dobitku? Po svemu sudeći, izgieda da jeste! U opštoj epidemiji izdavanja kompilacija dpa raznih namenskih koktela (za leto, za ovo, za 0n0...), sabranih delà u večito novom ruhu i za večito nove pare (znanih i manje znanih), mnogobrojnih soundtrackova (suvenira slika koje govore), ostadoh prijatno zatečen specijalitedma ne baš učestale country arôme. Nakon fenomenalnog i neodoljivog super-deke Johnny Casha, starog i (pre)bogatog odmetnika Willie Nelsona, nove zvezde stare scene Dwight Yoakama, The Juddsa, i drugih malobrojnih, dobismo još nešto vredno spomena. NeŠto sasvim prijatno i nenamedjivo, označeno lozom Cashovih Rosanne Cash i njenu dvanaestodelnu podsetnicu imenovanu „Retrospective 1979. - 1989.”. No, рге nego što se umrsimo u (tople) tonove ove ploče, trebalo bi nešto reći i o omotu (telu) ovog ostvarenja. Zamišljeni lik pognute glave, zatvorenih

oiiju, sklopljenih šaka oko (žure) ruže, doima se kao njava naiega bez stilskog identiteta, nečeg mnogostranog bez ikakve ikonografske pripadnosti nekom od mnogih pravaca muzike, jednostavno, izgleda kao pripadnost nekom od mnogih pravaca muzike, jednostavno, izgleda kao reklama nekog proizvoda namepjenog bilo kome. Prelpostavljam da je svakom od vas jasno da su ovakvi i slični tipovi „nesvrsfanib” omota mač sa dve oštrice, i da u današnje vreme kađa svaka nijansa pronalazi svoju boju, vrio pogubni (po profit). Naravno, ovo ne važi za mega-starove, kojima je samo ime propusnica za prodaju u bilo kojem dein zemaljske kugle. A s obzirom da Rosanne Cash ne pripada lom intemacionalnom jet-set krugu, ovaj potez možemo smatrati herojskim. Ova Rosanne sa omota izgleda kao da se moli, kao da svakog trenntka išiekuje nekoga od vas, ne bi li na bilo koji način pokušala da vas udostoji pažnjom i tako pokazala onu pravu Rosanne, pravo lice izgradeno kroz mukotrpnih deset godina utemeljenih u dvanaest (ako ne ngjboljih, onda barem najpoznatijih) priča, koje ste - mada u to ne verujem - može bid čuli i u boljoj verziji, ali ne i iz ovakvog (ženskog) ugla. Uz standardni scenario izgubljenih-nađcnih Ijubavi, večitog bekstva od neiega, iudnih sudbina i tipiine ameriike (cowboyske?) Zabave, projektovan kroz razgranjivanje contry osnove na pop, jazzy, roots oblike, dobijamo novu dimenziju zvuine radosti. Rosanne sedativnim glasom amortizuje priče ispričane nekom davnasnjorn zgodom kroz reinik Lennon/McCartney, J. Hiatt, J. Cash, P. Smith, čineći ih, ako ne sopstvenim, onda barem koautorskim. Od „Blue Moon With Heartache”, „No Memories Hanging Around”, preko „I Wonder”, „The Way We Make A Broken Heart”, pa do, zbilja maestralne „Black And White”, bivate uhvaćeni u mrežu sentimentalnog raspoloženja u kome besomučno okrećele broj neke drage (zaborav)jene) osobe ne bi li zajednički podelili ovakve (u danasnje vreme), zbilja, retke trenutke. Oni ivrSćih srca, željni avanture i zabave (kao 1 onoga šlo ide uz sve to), mogu se oseüti prozvanim kroz „I Dont Want To Spoil The Party”, „My Baby Think’s He’s A Train”, i „Tenesee Flat Top Box”. Kako bi upotpunila ovgj zvučni kolaž, i ponudila ovakav osvežavgjući koktet, Rosanne nije mogla a da ne zaobide one note svima dobro znane sa festivala tipa Eurovizije, te doda malo preslatkog popa (kakvog, uglavnom, možete naći na američkim Top 20 iistama). Kako god da bilo, ova smeša savršeno funkcioniše bas zahvaljujući takvim odlascima iz krgjnosti u kr^jnost Glavna odlika ove ploče (što nažalost ne mogu sa sigurnošću tvrditi i za karijeru Rosanne Cash) leži u nenametijivosd i prirodnosti pristnpa potencijalnom konzumentu. „Retrospective ’79—’89.” je ploia više atmosfera i dimenzija, na kojoj su dobro lempirane visina (izvodaiki nivo), dubina (emocije), širina (polje izražavanja). Preporuiujem ovu ploiu svima kao univerzalni lek protiv svih dnevnih paranoja. Ovakav materijal u bilo iU oj kolekciji ne predstavlja'višak, vei punopravnog uiesnika u svim refleksijama radosü. Stuff the dreams are made off. *****

Božidar Radojičić

76