Ритам

jat v uticala je i na presudni trenutak u borbi za novog „Betmena” - onaj u kom je valjalo zacrtati i glumački sastav na koji se u filmu računa. Ako izbor sve probitačnijeg Majkla Kitona prihvatimo kao Bartonov autorski hir koji se na kraju krajeva isplatio, i kao izraz dubokog poverenja u ovog glumca koji eto dva puta uzastopno tumači naslovne uloge u njegovim Шmovima, ili ako angažovanje Kim Bejsindžer protumačimo kao razložno i svrsishodno, ipak će ostati savršeno nejasno kakvoj su se vrsti destruktivnog kalkulisanja prikionili prođucenti i reditelj prepušatajući lik Džokera Džeku Nikolsonu. Naime, ono što je na papiru verovatno funkcionisalo kao ravnopravni i pokretljivi odnos pozitivnih i negativnih sila, večitog Dobra i neuništivog Zla, u filmu se - zahvaljujući skaradno prenaglašenom i potpuno neduhovitom glumatanju Nikolsona - izmetnulo u sopstvenu negaciju. Najzad, da bi sve ostalo u skladu sa površno i pogrešno obavljenora ,glumačkom podelom u „Betmenu”, i da bi jedino enorman finansijski obrt svedočio u slavu ovog heroja. i sam Tim Barton se postarao da se radikalnim i proizvoljnim rediteljskim odnosom prema predlošku maksimalno distancira od svega što Betraen zapravo predstavlja. Nestrpljiv u onim scenama u kojima Betmenova snaga i šarra počnu da gospodare filraom, do apsurda tolerantan onda kada je valjalo obuzdati i karalisati Nikolsona, neprincipijelan i nepouzdan u iskorišćavanju velikih mogućnosti koje su mu nudili maštovita scenografija i istinsko bogatstvo spedjalnih efekata i trikova. Barton jeu ređiteljskom smislu još više izneverio bezrazložnim usitnjavanjem svake dinamičnije sekvence, i sve u svemu je tvrdoglavim insistiranjem na nekoj svojoj, autorskoj viziji pokazao tužnu neraoć da se prilagodi jednom vrlo opipljivom zadatku. Komplikovaniji i artistički pompezniji od ma kog nastavka „Supermena”, „Betraen” Tima Bartona silo želi da stekne identitet koji mu ne pripada, bivajući sve dalje od znatiželje gledališta koju je jednostrano iskoristio, odnosno zloupotrebio. Publika hoće i traži heroje, a heroji stvaraoce koji će ih bolje razumeti i bar malo poštovati.

Aleksandar D. Kostić

DER FLEDERMAUSMANN

„Betmen” je jedinstven slučaj nacističkog antifašističkog filma, što ću ovde pokušati da dokažem. Džoker je, u stvari, Musolini; Betnem nije ni Englez, nj Amerikanac (Rus pogotovu). Betmen je Nemàc.

Filmski znaci Tima Bartona počinju da bodu oči čim se ispostavi da se hemijska industrija - paravan zlikovaca - zove „Axis” (engleski terrain za „Sile Osovine”). Neodoljivo se nameće paralela između jedinog državnika koji je posle 1918. koristio bojne otrove (Musolini u Abisiniji 1936.) i Džokera koji naraerava da potruje čitav grad tokom parade pomoću otrovnog gasa. To je možda podsvest Boba Kejna, koji je prvu tablu „Betmena” nacrtao 1939, reći će vatereni ljubitelji Tima Bartona. Možda. Ali, Džokerov estetski program (u filmu) upravoje realizacija futurističkog Marinetijevog sna (u istoriju umetnosti). Džoker, baš kaoi Musolini, obožava svoj paradni nastup uz pratnju muzike, pri čemu kritikuje supamički („Marširamo bolje od Nemaca!” cit.). Džek Nikolson jedosiedno sniman iz donjeg rakursa, izbačene brade, nepokolebljivo optirpistički („Vmceremo!” cit.), sklon je balkonima, voli fotomontaže, nipodaštava crkvu... Džoker iz hira übija svog prvog pomoćnika, kao što je njegov predložak iz istorije likvidora svoga zeta, grofa Ćana, i maršala De Bona. Konačno, prvi objekt uništen u odbrani Gotam Sitija jeste neonska reklama za „FIAT” (ali ne poIjski). Betmen: ideja ..nadčoveka” ne realizuje se kroz osobu nadnaravnih mogućnosti (Supermen) već kroz superioran karakter opremljen vrhunskim dostignućima tehnike (Betmen). Kolekcija oružja, postavljanje iznad Morala i Zakona, visoka svest o Porodici, spremnost na najveće žrtve za ideale, gotski životni ambijent u istoimenom gradu, snaga koja se сгре iz tajnovitosti noći i poistovećenje sa najsavršenijim borcem za opstanak - šišmišem - sve su to dementi samo jednog idealnog obrasca, borca protiv destrukcije s Apenina. Ako su znaci plod aljkavosti, struktura ne laže јег se poklapa sa istorijom, Džoker je stvorio Betmena, kao što je Italija 1922. utabala stazu kojom će Nemačka poéi za II godina. Motiv se možda krije u šićardžijskoj izdaji Itaiije koja je 1915. zaratila sa svojim bivšim savezniciraa (K.Ü.K. i Nemaèka). Ili je, to bio signal za rušenje berlinskog Zida? Ili je to rat protiv italijanske ekonomije koja ce uskoro dostići nemačku privredu? Sigumo je samo to da je Kim Bejsindžer Amerikanka. Ona se zdelom kokica brani od Musolinija. Konačan zaključak je sledeći: ako SAD ima Vudi Alena za Bergmana, sada iraa Tima Bartona za Felinija. Barton i Felini imaju plemenitu vrlinu da izazovu dokon duh da analizira besmislice, Zato; čitajte „Betmena”, ali gledajte „Supermena”.

Boško Milin

83