Ритам

SMRTONOSNO ORUŽJE 2

(LETHAL WEAPON 2) Richard DONNER, 1989. Mel GIBSON, Danny GLOVER, Joe PESCI, Pastsy KENSIT distribucija: BEOGRAD FILM/KINEMATO GRAFI/JADRAN F!LM trajanje: 114 min. Upotreba klinicizma (davanje medicinskih dijagnoza filmskim likovima) najčešće se odnosi na psihijatarske termine kojima kritičari i fflmski teoretičari objašnjavaju ekstremna ponaša-

nja. Činjenice su nešto drugačije pošto klinicizmi pronalaze samo neke od simptoma psihotičnosti i oberučke prihvataju te signale kao punopravne dokaze. Nije važno da li je red o „katatoniji” (Bergman i epigoni), „histeriji” (melodrame) ili „paranoji” (trileri); greške su podjednake iako se mogu opravdati snagom privlačnosti klinicizma. Razvoj opzicije zakona u kriminalističkim filmovima vremenom se od visoko ili manufakturno organizovanog kriminala kretao ka patološkim pojedincima idealnim pokretačima rađnje zato što su im dopuštene najrazličitije iracionalnosti. U filmu „Smrtonosno oružje” (uz čije su se likove lepile dijagnoze) uloge su izmenjene. Policajac Rigs (Mel Gibson) je taj koji svojim suiciđalnim paradama levitira iznad tanke linije koja označava dve moćne grupacije —policajce i kriminalce. Ravnodušnost koju Rigs izaziva kod gledalaca (ko crta davola po zidu tome de se i pojaviti —tako ili nekako slidno bi гекао naš narod) neutralisana je prisustvom njegovog para (igra ga crni glumac Džon Glover), koji svojom toplinom i velikom porodicom hrani sređnjeklasnu tvrdavu. Da odmah bude jasno, nastavak filma „Smrtonosno oružje” je znatno bolje ostvarenje od svog prethodnika. Gibson je gotovo eliminisao svoje autodestruktivne egzibicije, a dominacija i kompaktnost protivnika stvaraju. realnu opasnost. Red je, naime, u Južnoafrikancima koji se pod plaštom diplomatske sigurnosti have kriminalom. (Ili je možda red—prema nekim interpretacijama —o Jugoslovenima i Bahrudinu Bijedidu, poSto je i ovde u pitanju „pranje novca” i diplomatski imunitet?) Posebnu dar daje postojanje rasne netrpeljivosti koja u ovom sludaju nije rezultat racionalnog izbora nego stvar po sebi. S druge strane, Gibson se od „toboganske akcije” relaksira kroz seks (ljubav?) sa Petsi Kensit („Apsolutni podetnici”) koja unosi dosta od evropskog šarma u losandelosku svakodnevicu portretisanu okrnjenim tipskim lokacijama. Umerenost je antidki nauk za stvaranje lepog. Film „Smrto nosno oružje П” sađrži dosta neumerenosti (rušenje kude, spuštanje više tona na neprijatelja, podmetanje bombi na razlidita mesta...), ali nam se baš to dopada zato Sto „bomba” retko ima priliku da se „veseli” u filmskoj mejnstrim produkciji.

Saša Radojević

UCENA

(RANSOM) Ika PANAJOTOVIĆ, 1989. George MONTGOMERY, Cassandra GAVA, Bata ŽIVOJINOVIĆ distribucija: CROATIA FILM trajanje: 98 min.

Bombasličnom tv —reklamom svrstan u kontekst relkih istinskih ekskluzivitela oeogradskog bioskopskog reperloara, uz pomoć dinjenice da je njegovo ovdašnje prikazivanje svelske premijere, film „Ucena” holivudskog Jugoslovena Ike Panajotovića pruža doživljaj kakav sa velikih bioskopskih ekrana ne stiže svaki dan. U pitanju je, naime, upedatljiva demonstracija suštinskog filmskog diletantizma kakva se doisla ne viđa festo. Ni u amendkom filmu, u čiju produkciju za-

pravo spada, pa dak ni u jugoslovenskom čija se kuda —beogradski „Film danas” —pojavljuje kao koproducent. Očigledno zamišljena kao budžetski nepretenciozna, akciona varijacija bezbroj puta videne triler pride o nacistidkom zlodincu koji mnogo godina posle rata oslaje van dosega pravde, nastavljajudi svoju zlodinadku aktivnost transformisanu u meduvremenu u konvencionalne oblike kriminala, Panajotovideva „Ucena” svoju svetsku premijem —na kojoj re-

klamne poruke toliko insistiraju —ima u Beogradu iz prostog razloga što film lakvog izgleda nikada ne može udi u distribucija po Sjedinjenim Državama. Radi se, naime, o onoj vn-.i filma dije snimanje za male pare Amerikanci objavljuju po servisno jeftinim zemljama, filmu čiji krajnji domet mode biti prikazivanje na nekom od bezbroj malih kablovskih tv programa u SAD, te evenlualan izvoz u judnoameridku provinciju i pojedine dalekoistodne zemlje, tradicionalno nezasito i neprobirIjivo tržište kada je red o akcionom filmu na engleskom jeziku, Po pravilu, svi ovi mali, jeftini filmovi, u završnom radunu donose dobit, naravno ne veliku ali dovoljnu da sam ulazak u projekat ne predstavlja nikakav rizik. Sve to, jasno, opravdava Panajotovidevu ideju da svoj prvi redileljski poduhvat vede za postojbinu, odnosno da „Ucenu” snimi u Dubrovniku uz obilatu pomod jugoslovenskih prijatelja. No, s druge strane, isto to ni najmanje nije poraoglo filmu koji bi se, uz u

ovom obliku nepostojedu okolnost uodljive idejne koncepcije, daleko lakJe mogao išditati kao parodija, istina neinteiegcntna, no što hi mu se mogla pripisati namerena danrovska pripadnost „krimidu”. Jer, doslovce sve je problem u „Uceni”. Podev od nategnute postavke scenarija koji od eksplikacije do razrešenja daje gomilu nejasnoda, preko redije koja iste dini joS manje shvatljivim samozadovoljno se posveduje i tako nevešlim reSenjima pojedinadnih akcionih scena, do tako bizarnih detalja kao Sto je bezbroj sitnih i krupnih propusta „skriptera” koje ditavoj stvari daju tragikomidnu dimenziju. Sporadidne ideološke intervencije, odigledno „egotripovi” autora, iskljudivo namenjene jugoslovenskom gledaocu jer su za bilo koga drugog neprepoznatljive, samo pojadavaju utisak nepostojanja bilo kakvog konsekventnog opredeljenja izradajnog, sintetidkog ili ideološkog, svejedno. *

Dragan Petrović

RITAM 79