Ритам

RUŽNI SNOVI

(BAD DREAMS) Andrew FLEMING, 1988, Jennifer RUBIN, Bruce ABBOTT, Richard LYNCH, Harris YULIN distribucija: YUGO POOL trajanje: 84 min.

U poplavi američkih filmova koji se bave idejnim kompleksom što je obeležio šezdesete godine, u cilju njihove istorijske kontekstualizacije, pojavio se i ovaj niskobudžetni horor sa nevelikim ambicijama. Dok ih Oliver Stoun, po ko zna koji put i pošto je njihova neprijatna agresivnost izbledela, koristi da bi apelovao na građansku savest, Endrju Fleming ideju o „ukidanju ega” predstavlja kao fatalnu i opasnu dogmu. Veoma različit od filma „Izgubljeni momci” (igrao prošle godine) u körne vampiri u svom staništu drže veliku sliku Džima Morisona, a inicijacija liči na psihodeličnu viziju, dafcle određena ikonografija je naprosto popunila prostor koji se ukazao u okviru jedne stmkture sa davno oforraljenim elementima, „strašno” u „Ružnim snovima” treba da proizađe iz mistifikacije duhovnih sfera, koje su shvaćene sa jedne strane kao bolesne, a sa dirige kao posednute demonom. Prirodno mesto na kome takva priča treba da se dogodi je duševna bolnica. Junakinja, devojka koja je jedina preživela kolektivno samoubistvo svoje komune, i dvadesetak godina kasnije se probudila iz kome, smeštena je tu da bi joj se pomoglo da se prilagodi. Progoni je slika Harisa, njihovog harizmatiénog vode koji, prema njenoj viziji, izaziva niz samoubistava bolesnika. Priča filma ostavlja utisak tanušnosti рге svega zbog toga što izbegava da elaborira različita duhovna stanja kroz koja prolazi junakinja i koncentriše se na ogoljeno i predvidljivo događanje. Gledalac zna da će doći do niza samoubistava i reviser zna da on to zna, Tako glavni deo filma protiče u iščekivanju što morbidnijih načina na koje će se oni dogoditi, u čemu publika ne ostaje izneverena, Nedostatak mehaničkog suspensa, međutim, ne bi bio toliki problem da je režiser pokazao više stvaralačke snage u kreiranju međuodnosa koji nose film. Oni su jednostavni i stereotipni ali baš zato što su takvi publici ne bi smelo da bude ostavljeno da podrazumeva njihove implikadje. Uprkos tome u samoj koncepciji filma postoji nešto simpatično, a to je vulgamost sa kojom autori ekspioatišu psihijatrijske klišee, svesni da je njihova postavka demodirana i da je to jedini naëin na koji se može dobro realizovati. Tako ludi šef klinike predstavlja realnu, a ne mistifikovanu opasnost i kada on pogine bude mnogo važnije da je s njim nestala i Harisova sen. Njih se dvojica kao dva manijaka čije je vreme prošlo medusobno neutrališu i zato ovaj film ne sugeriše da bi mogao imati nastavak. * *

Saša Markuš

PUCAJ DA UBIJEŠ

(SHOOT TO KILL) Roger SPOTHSWOODE 1988 Sidney POTHER, Tom BERENGER, Kristine ALLEY Clancy BROWN distribucija: JADRAN FILM trajanje: 110 min.

Film počinje kablom koji vuče famozni cable car u San Francisco Jurnjava koja zaüm sledi i ekspozicija u kojoj upoznajemo glavne antagoniste nagovestavaju urbanu police story. Ali zatim sve se menja i „Pucaj da übiješ” ( Deadly pursuit”) Rogera Spotiswoodea dobiva neviden uzlet. Za poznavaoce opusa Rogera Spotiswoodea, prevelikih tajni nema, jer da razjasnimo raШ se o istom doveku koji je montirao za Peckinpaha, napisao „Zaveru u ian Francisco i radio samostalno „Begstvo padobranom”, „U plamenu Nikaragve i „Tamer i Hue”, Scenario za ovaj film logiena je i uzbudljiva smesa „Begstva padrobranom” i „Zavere u San Francisku” čijih se matrica autor izgleda nece hsiti ni u skoroj buduénosti. Ali i zašto? Urbani cmac i eli nonkonformista (čitaj modemi barbar) u akciji prevaljuju dugi put od nepnjateljstva do potpunog razumevanja i iskrenog prijateljstva. U već legendarnoj „Zaven u San Franciscu” Nolle i Murphy bili su pomalo ispoliram Hillovom sopstvenom mitologijom u „Pucaj da übiješ” Berenger i Poiler su upravo takvi, da mi je, mada znam da će zvučati pomalo jeretidno pomalo zao sto sam Spotswoode nije ekranizovao i taj svoj odlični scenano. Bdo kako bilo, Spotswoode je žalio manje od menei veé nakonpetnaestak minuta filma napustio je blagodeti San Francisca i krenuo u veličanstvenu divljmu Bishop Fallsa na granici USA - Kanada. Taj prostor dao je bnse rmtske arene za izvanrednu akciju, kakvu odavno nismo videli. Cepidlaciti oko proizvoljnosti i nedoradenosti lika glavne junakinje (Kirstie ey koja svojim personality kvaliletima nadomešta sve mane scenarija) ili A nedoslednosti u vođenju priče, potpuno je neumesno zbog ih omh zadovoljstava koje pruža ovaj film. Pod stare dane dobili smo velicanstvenu kreaciju Poitiera za kojeg sada žalimo što je protraćio karijeru

na ulogama emancipovanih cmaca i režiranju sopstvenih mediokritetskih tilmova. Ovde je uverljiv, snažan, a na momente i neodoljivo smešan kao urbani FBI policajac u bliskim susretima sa životinjama (konj, irvas, grizli), Berenger kao da se dosetio saveta koji je howard Hawkes dao john Wayneu kada je ovaj shvatio da Dean Martin iraa bolju ulogu u „Rio Bravu”: „gledaj ga prijateljski!” I jedan i drugi imaju polja superiornosti, Pitier grad, a Berenger divljinu i upravo je zato superiomo finale koje nas ponovo u urbanu sredinu - Montreal da bi se priča završila na ničijoj zemlji ispod mora. Na listi mojih favorita vodi scena ispod snega u nežnoj oluji gde Berenger svojim teloom greje Poitiera neviđeno još od dana Howarda Hughesa i pomenutog Howarda Hawksa. Svoj obol u građenju ove superiorne celine dali su i direkter fotografije Michael Chapman („Takstista”, „Strahote bele zore”, „Razjareni bik”) koga je samo poluuspešna rediteljska karijera udaljila od samog trona medu najvećim snimateljima današnjice, kao i kompozitor James Horner koji je od nekadašnjeg Cormanovog protežea dogurao da bude uz Alana Silvestria autor muzike za najskuplje filmove. Da bi se zaokružila priča o „Zaveri u San Francisco” poučno je reći i to da je i tamo muziku komponovao Homer, a ovde je preneo u gotovo integralnom obliku. Ja ne spadam u kiub prevelikih ljubiteija filma „Tamer i Huč” koji je definitivno promovisao Spotswoodea u samu elitu, jer od filma „Pucaj da übiješ” jednostavno nisam uspevao da vidim njegove autorske kontrure pa sad nakon te karike koja je nedostajala naprasno mi postaju simpatični i Hanks i njegov brljavi pas. Spotswoode se lagano svrstava u onu grupu autora (Milius, Bogdanovich, pa i Hill u najboljim trenucima) koja se ne povodi za pomadnim trendovima nego stalno pričaju svoje male-velike i uvek iste priče kao poslednje vestalke tradicije klasičnog Hollywooda. Možda je moja egzaltiranost povodom „Pucaj da übiješ” pomalo iracionalna i previše neobjektivna, ali u tami bioskopa osetio sam sve one simptome zaljubljenosti i podsetio se razloga zašto još uvek idem u bioskop i gledam filmove. Ovo nije film za anjologije, retrospektive i festivale ovo je film za svako čisto srce koje kuca za pravi bioskopski film. *** » *

Dinko Tucakoyić

83