Ритам

Formulaje, uglavnom, jednoobrazna: koledž - učešće u školskim predstavama - dodatno usavršavanje u nekom od poznatih glumačkih studija - angažman u repertoarskom pozorištu - prvi kontakt sa televizijom (obično kroz manju ulogu u TV filmu ili seriji, ne retko i u nekom reklamnom spotu) - sporedna uloga u filmu B produkcije - prvi ugovor sa velikom kompanijom i prva uloga u velikom filmu - velika filmska uloga i veliki uspeh - ulazak u “stardom”. Postoje, naravno i izuzeci. Upravo su oni predmet ovog članka. Bavićemo se, dakle, počecima kariјега onih zvezda koje su to postale ne zahvaljujući, nego baš uprkos takvom početku... SOFT-CORE, BBZ SVLAČENJA... Otac Kevina Kostnera bio je jedan od bezbojnih “okija”, američkih farmera koji su se, izgubivši tokom velike depresije svu imovinu preselili u Kaliforniju. Tamo je našao posao zbog kojeg je i dalje morao neprekidno damenja mesta boravka. Ovo je naročito teško padalo njegovom mlađem sinu. Što zbog nomadskog načina života porodice, što zbog svoje izrazito stidljive prirode, dečak nikako nije uspevao da, uvek u novim i nepoznatim gradovima, pronađe prijatelje među vršnjacima. Kad god je bio tužan i usamljen, ali Kevin je odlazio da gleda filmove. “Nisam izlazio iz bioskopa. Imao sam veoma bujnu maštu. Sećam se da sam kao desetogodišnjak gledao Fordov film “How the West Was Won’ i da sam u pojedinim trenucima bio sav ustreptao od magije kojom je zračio”. Uprkos ovoj strasti, Kostner u to vreme nije sanjao o karijeri glumca. Pošto je bio natprosečan sportista, život igrača bezbola izgledao mu je kao verovatniji izbor. Na školu je gledao samo kao na poslednji veliki provod pre nego što će odrasti. Ipak, živeo je i tajnim životom. Niko u njegovoj okolini nije slutio daKostner, stuđent ekonomije, ima i nastranih želja.Ma koliko da ih je susprezao, nije mogao da ne popusti kada je, na završnoj godini koledža, naišao na oglas za audiciju za jednu školsku predstavu. Cinjenica da na njoj nije dobio ulogu bila je nevažna u poređenju sa olakšanjem koje je osetio. “Nikada hisam bio sigumiji u sebe. Nikada nisam lakše disao. Opustio sam se, Sve što je trebalo da činim bilo je da učim.” Kostner je i sledeći korak preduzeo tajno. Pristupivši lokalnom pozorištu, dobio je priliku da se po prvi put upozna sa Ijudima sa scene, druži se i razgovara sa njima, čak i da se pojavi u nekim predstavama. Ova, donekle zakasnela vokacija, bila je ometena kada je, diplo- miravši, još jednom odlučio da učini ono što je porodica očeki- vala od njega. Zaposlio se u odeljenju za marketing jedne građevinske firme. Unutrašnji konflikt između intimnih želja i osećanja dužnosti trajao je kratko. Trideset dana pošto je počeo da radi, Kostner je dao otkaz i preselio se u Los Anđeles. Tu se zaposlio kao scenski radnik u maloj fiimskoj kompaniji. Istovremeno, počeo je da uči glumu. Jedan od nastavnika savetovao mu je da prihvati ulogu u jednom jeftinom, nižerazrednom filmu. Kostner je odlučio da ga posluša - verovao je da će mu takvo iskustsvo biti od velike koristi. “Sizzle Beach, U.S.A.” (1978) je izrazito beznačajan primerak beznačajnog podžanra koji je cvetao s kraja sedamdesetih: soft- core tinejdžerskog filma. Reč je o bezvrednom rimejku filma “Three Coins In the Fountain” (1954) - umesto u Rim, tri brljive devojčice stižu u Malibu u potrazi za Ijubavlju i uspehom. Tu susreću niz mladih Ijudi koji su dosledno podeljeni na dve vrste: simpatične dobričine i odvratne, priglupe muškarčine. Kostner je nedvosmisleno svrstan u one prve i

jedan је od retkih glumaca koji ostaju obučeni tokom čitavog filma. “Sizzle Beach, U.S.A.” sadrži malo plitke satire i mnogo krupnih planova golih zadnjica i ženskih grudi. Sa malo više dokumentarnog pristupa bio bi to - vizuelno, sadržajno i produkciono - standardni hard-core pomić. Pošto je završen, film se odmah obreo u fijoci gde je trunuo do 1986. kada je, posle uspeha “Silverada”, neočekivano prikazan na kanskom festivalu - naravno, van zvaničnog programa. Sam Kostner bio je razočaran. “Iz svega sam izvukao pouku. Film me je promenio - ne toliko zbog niskog budžeta, koliko zbog niskobudžetskog načina mišljenja”. Usledio je period lutanja i traženja sebe, proveden u poluamaterskim glumačkim radionicama. Posle nekoliko epizoda odigranih u filmovima malo ozbiljnije produkcije i pretenzija, pravu šansu dobio je zahvaljujući filmu u kojem se, ironijom sudbine, pojavio samo kao telo na ođru. Reč je o “The Big Chill” (1983) koji počinje scenom u kojoj junaci filma oplakuju svog mrtvog prijatelja. Ostale scene u kojima se Kostner pojavljivao, već snimljene fleš- bekove, reditelj Lorens Kasdan je naknadno izbacio u montaži. Glumcu se izvinio i obećao mu ulogu u svom sledećem filmu. Reč je održao i Kostner je, tri godine kasnije, mogao da vidi svoje ime na špici “Silverada” kao treće po redu. Od tada nije snimio nijedan film, a da nije bio potpisan na prvom mestu. ...I SA SVLAGENJBM Debra Vingerrodila se 1955. Sačetmaest godinaupoznalaje Džordža Cukora, slavnog reditelja. Jedino što je ostalo zabeleženo u vezi sa tim susretom jesu njegove reči upućene budućoj zvezdi; “You’ve got no class!”. U šesnaestoj, Vingerova je maturirala, napustila porodicu, preselila se u Izrael, živela u

59