Ритам

koji pišu za Ritam da reč "thrash" znači šibanje i nema nikakve veze sa rečju "trash" koju oni često pogrešno koriste opisujući brzu i žestoku muziku), uzimajući za osnovu svog novog zvuka ritara mašinu - što je za vreme u koje su nastali (’90.) bilo ravno Đango Rajnhardtovoj ili Džef Hilijevoj revolucionarnoj tehnici sviranja gitare, Neka vrsta amerikanizovanog industrial-corea po uzor na Ministry i njihove side projekte (Revolting Cocks, Pigface, Dogpile, Pailhead, 1000 ћошо Dfs, itd.) bilaje za ove prostore 100% inovativna, ali zahvaljujući pre svega kvalitetu, a zatim i velikom iskustvoi članova banda (Gitarista Đura je poznat po sviranju u Civilima, Necrophiliji, Brainstormu, Cristu...) Overdoze su postaii ništa manje nego atrakcija. Prvi je, po običaju, stvari ukapirao Koja, te je za lansiranje Overdoseau svemir zaslužen i koncert u bašti SKC-a na kojem su sviraii kao predgrupa Discipline kičme, da bi zatim došli i razni drugi koncerti od kojih je možda najvažniji onaj u Ljubljani sa Borghesiom i ništa manje nego legendarnim Pungent stench, pred sam početak rata. Međutim, ako bismo pravili listu najbaksuznijih BG bendova svih vremena, Overdose bi na njoj definitfvno zauzimali prvo mesto: gotov materijal za EP koji je trebalo đa izda novosadaki aktivista Voja Žugić za svoju Start Today Records nikad nije napustio Zagreb, gde je pločatrebalo da bude izrezana. No, band je nastavio sa radom i u skraćenoj Jugoslaviji, i posle nekoliko trijumfalnih koncerata (sećamo se legendarnog nastupa u KST-u leta '92. pred više od 1000 Ijudi), te radijske eksploatacije i potpisivanja ugovora sa jednom od novoformiranih nezavisnih etiketa, Take It Or Leave It, za CD "Endurance" čije je snimanje etiketa i finansirala, Overdose su prestali saradom. Ovo bez grižnje savesti raožemo prebaciti na dušu TIOLI jer je etiketa, i pored činjenice daje band potpisao vrlo restriktivan ugovor (ne samo da nisu smeli biti radeni koncerti koje ne bi organizovali Ijudi iz firme, nego se članovima erupe prebacivalo i zbog nasmpanja sa drugim bandovima). i pored

obećanja da samo što mje izašao ("a onda se selimo u Ljubljanu, a zatim u Evropu"), prekoračila sve rokove i nesudeni nosač se nikad nije pojavio. Ostaju samo live kaseta "Overpose" koju je Tioli u sa radnji sa Rocklandom izbacilau ograničenom tiražu od svega 100 komada i razne piratske verzije "Endurancea" koje kolaju srpskim podzemljem, Doduše, deo materijala je objavljen na three-way split CD-u "Trojka", ali Overdose su neopozivo prestali sa radom. Žalosno, ali indikativno za stanje na domaćoj sceni uopšte, Televizija, droga nacije Ostali bandovi su se uglavnom orijentisali ka klasičnijem američko/njujorškom hardcoreu. Dead ideas su grupa za koju se danas gotovo automatski vezuje pojam BG HC-a, a, ruku na srce, svojim radom, pametnim organizovanjem i pre svega natčovečanskom naporima i verom u sebe, ovaj bandje samo dobio ono što je odavno zaslužio. Na pravi način shvaćena "do it yourself' ideja koju slave zapadni underground aktivisti u verziji Dead ideas rezultirala je prvo singlom "Welcome to the abyss", a nešto kasnije i samostalnom kasetom "Where to?” i brojnim koncertima, kako u zemlji tako i u Grčkoj i Italiji, što je uspeh koji skoro niko u Srbiji, a svakako niko iz ove generacije još nije postigao, Zato i ne čudi potpisivanje ugovora sa Silver Cross Records i odlična prodaja kasete te večno mesto u srcima mladih YU i BG hardkorovaca. DI se mogu uzeti i kao paradigma celokupne genercije, oni su band koji je prešao put od melodičnog punkerski obo-

jenog HC-a, do teškog, metaliziranog, koji može da stane rame uz rame sa produktima tiražnih svetskih grupa. Ovo je put koji su prešle i još neke grupe - poput Definite choice, Standpoint i drugih. Amerikanizovana muzika, utemeljenau bandovima koji su potekli iz straight edge pokreta još iz osamdesetih (možda je pravi trenutak da raščistimo štaje to S/E; dakle, to je ideologija u okviru HC-a koja zastupa zdrav život, pod čim se podrazumeva uzdržavanje od aikohola, duhana, droga, mesa, a u ekstremnijim slučajevima i od seksa, kao i "pozitivno razmišljanje" opevano u hitovima bandova poput Minor threat, Youth of today, 7 Seconds, a danas slavljena među Hare Krišna grupama poput Shelter ili 108), kod nas je prihvaćena na specifično balkanski način. Preuzeti su modeli oblačenja: kačketi, starke, bermude, dukserice sa kapuljačama, preuzete su frizure i brade, minđuše, a kod hrabrijih i tetovaže, preuzeto je i ponašanje na koncertima, tako da su klasične šutke ustupile pred veselim stage-divingom, Ovo skakanje sa bine je na žalostu poslednje vreme sve manje videno na koncertima, uglavnom jer se vlasnici klubova plaše za opremu, pa je sad glavna fora floating, tj. podizanje jedne individue iz publike i njeno valjanje po rukama iste. Vrlo korisna simbolika, jer dok je stage-diving značio učestvovanje publike u događaju sa osvajanjem teritorije kojapo tradiciji pripada samo bandu (bina) i dolaženje izvođača i posmatrača u istu ravan, floating ponovo uspostavlja odnose gore-dole. Simbolika, kažem, jer je današnji hardcore od alternativne muzičke kulture postao samo još jedna grana industrije, sa klubovima koji znaju koji bandovi donose profit, i etiketama koje iste objavljuju iz istih razloga, bez mnogo truda da potraže jednako kvalitetne bandove koji za sada nisu imali mogućnosti da se afirmišu. Zašto je tako? Jednostavno zato jer u ovoj zemlji kapitalizam tek nastaje, a to podrazumeva potpuno divlju situaciju na tržištu i poremećen osećaj za vrednosti: zato jer hi svi dn se ogrebu o оло što jc popularno, a пе žele

u to ništa da ulože, pa radio iXV stanice vrte stalno iste bandove, novinari pišu o onome u šta se ne razumeju (npr, umetanje prefiksa "post" ispred opisa muzike koju sviraju Dead ideas teško se može opravdati sa muzičke strane, dok bi sa ideološke zahtevalo detaljno objašnjenje za koje, bojim se, autori ovakvih egzibicija nisu dovoljno upućeni u materiju), izdavači izrabljuju svoje bandove, a u svemu trpi publika koja to naravno i ne primećuje, potpuno skoncentrisana na šareni cirkus oko sebe. U tom smislu, kulturni imperijalizam bogatog zapada odneo je još jednu pobedu. Beogradski bandovi većinom Hče jedni na druge, a karakteristično je i brojno pretapanje članstva, sa Ijudima koji sviraju u 3-4 grupe - logična posledica činjenice da sve to i jeste ona ista ekipa od pre par godina. Nijanse postoje: Dead ideas imaju pevačicu, Definite choice su sporiji i naklonjeni metalu, Hitman su brži, Wipe out plesniji, Stonewall melodičniji, a Bad taste, Hands in ashes i Standpoint žešći. Svi ovi bandovi imaju tekstove koji su reciklaža američkih S/E i hate modela, slično sviraju, i u krajnjoj liniji, imaju istu publiku i društvo. Koliko god kvalitet neosporno bio na njihovoj strani, ne mogu se oteti utisku da je ono što oni rade samo nesvesno prepisivanje američke muzike, štaviše, ono što bi gospodin Žan Bodrijar nazvao simulacijom. Publika ih srazmerno dobro prima, i nije retkost da na prvom koncertu nekog banda iz ove branše svi znaju refrene i složno ih pevaju jer se i inače međusobno druže. Ovo rezultira pomanjkanjem kreativnosti kod izvođača јег su primorani da se priklanjaju već stvorenom mod-

23