Ритам

IZMEĐU TEHETANE I KULTA

Јоћппу Weismuller i Arnold Schwarzenegger

Umetnost helenskog vremena proklamovala je poetiku Lepote koja se i danas prihvata kao prototip savremenog estetskog senzibiliteta. To doba ustoličilo je svojevrstan kult koji je postao reper vizuelne harizme - kult Lepote muškog tela. Potonji vekovi su sve određenije pomerali taj kult u korist suprotnog pola, da bi se u dvadesetom on konačno devijantno skrasio u opštoj distorziji "antiduhovnog". Najmodemije umetnosti su, svaka na svoj način, tretirale "telesni dizajn" shodno modi, interesovanju i jačini svojih oružja. Kadaje reč o filmu, onje, kao i uvek, bio najbrži i najubojitiji. Od mnoštva motiva koji su preživeli, motiv gladijatorskog principa dobio je svoje malo ali i specifično mesto. Filmski žanrovi su ga naizmenično iskorišćavali i odbacivali, međutim, njegova vitalnost je opstala, isključivo zbog imena koja su ga tvorila. Ovo je priča o dvojici najvećih. Naravno, kada je reč o mišićima, pomenuti ultraepitet mogao bi da dobije i svoju drugu, nauljeniju dimenziju. Biceps plemića na lijani Za razliku od ostalih filmskih snagatora, priča o Johnny Weissmulleru nežnija je i patetična, slična većini biografskih saga o zvezdama crno-belog Holivuda, Rođen kao slab i rahitičan dečak, uz preporuku doktora počeo je da pliva ne bi li pokušao da povrati osnov za normalni telesni razvoj. Ispostavilo se da je svoju kuru shvatio preozbiljno i da ga je ona "koštala" pet zlatnih i jedne srebrne medalje u plivanju na dvema Olimpijadama. Kao formirani neproteinski kolos zavidne konstitucije i kao već uveliko slavna javna ličnost, Weissmuller nije promakao pažnji lucidnog producentnskog trusta MGM-ovog studija, koji je još od prvog filmskog Tarzana (Elmo Lincolna iz 1918. godine) imao muku sa dostojnim kastingom za Borroughsovog sina lorda Greystocka. Zvezda je rođena 1932. godine, kada je lepi Johnny legendamo zajodlovao u svojoj prvoj filmskoj epizodi "Tarzan, čovek - majmun" ("Tarzan the Ape Man").Borroughsova "tarzanska" zaostavština (26 romana) nemilice je trošena za bioskopsku klijentelu. Četrdesetih godina MGM je zaradio na sagi o Tarzanu više nego za bilo koji drugi projekat, Čak dvadeset glumaca samo iz Holivuda glumilo je Tarzana. Pa ipak samo je Johnny Weissmuller uspeo da kultno poveže belog kralja džungle za svoj širokorameni lik. Najomiljenija žena na lijani svakakoje bila i ostala Moureen O'Sullivan. Njih dvoje smislili su ukupno šest zajedničkih filmo.va - on Tarzan, ona Džejn. Ono što i danas fascinira kada se gledaju ti banalni, zabavni i "rear" Tarzani jeste savremenost, svežina, pa čak i sofisticiranost

Weissmullerove pojave. Gotovo sve osim njega u tim filmovima đeluje arhaično. lako prvi non-stop obnaženi golijat celuloidne umetnosti, Јоћппу Weissmuller se nekom univerzalnom duhovnošću uvek iznova pojavljuje kao zamagljena mistična egzotika koja funkcioniše besprekorno uvek, čak i onda kađa se sve oko njega pretvara u nesuvisli mizanscen. Јег, Јоћгшу ne govori mnogo, ali zato pliva (i to "olimpijski"), skače, vere se, "pretrčava" džunglu kroz guste krošnje i uliva strahopoštovanje životinjama, Ijudima i prirodi, Kao jedan od retkih glumacakoji je insistirao na odsustvu svojih dublera, Weissmuller je opravdao očekivanja svog nesuđenog oca koji, istina, nikada nije video Afriku. Čak i kada je u Njujorku ("Tarzan's New York Adventure", 1942.), mi dobro vidimo gdeje njegov "pravi dom". Zvuči pomalo satirično, ali jedina lažna stvar kojaje kozmetički ulepšala Weissmullerovog Tarzana jeste upravo njegov krik (stvoren je mešavinom glasa kamile, psa, "smeha" hijene i Weissmullerovog jodlovanja; smešao ga je poslednji Tarzan nemog filma, Frank Merril). Јоћппу Weissmuller je bio prvi filmski snagator koji jc umeo da odglumi svoj zadatak. Uspeo je da postane veliki instant gladijator za sva vremena. Pomogao mu je, svakako, sam lik koji gaje

62