Ритам

RECENZIJE KNJIGE

"Vek džeza" Priredili: Aleksandar Radovanović, Miodrag Dinić Izdanje: Dom - Niš, 1994. Biblioteka "Avant-pop” Tarno gde ne postoji džez magazin, a ima 45 rok mesečnika, i knjiga o džezu je dragoceno štivo. "Vek džeza" je zbornik trekstova o džezu i džezističkoj kulturi, kako se navodi u knjizi. Ovo drugo je ipak manje zastupljeno, a istorijski i sociološki aspekt su ugrađeni u dovoljnoj meri. U knjizi se nalaze prevedeni tekstovi Liroj Džonsa, Leonarda Federa, Grema Kolijera i Joakima Berenta, objavljivani od 1953. do 1975. godine. Njima su pridodata dva friška teksta priređivača zbomika, kojima se pokušava da se dodatno osvetli fenomen džeza, kao jedne od najradikalnijih umetnosti, iz današnje i ovdašnje vizure. Na kraju je dodat i zabavni esej Zorana Ćirića o Lester Boviju, koji paše uz njegov nedavni nastup u Beogradu. Fedorovi i Džonsovi tekstovi imaju dobar prilaz temi, bitne informacije su tu, a na čitaocu je da se sa nekom od postavki autora složi ili ne. Istorijski pregled razvoja džeza, kao "socijalne muzike", uslovi i geneza razvoj dovoljno su interesantni i za poznavaoce, i za one koji o džezu ne znaju mnogo. Berentov tekst "Avangardna scena" je više stručni prikaz uslova u kojimaje nastao free jazz nego što govori samo o free jazzu. Na stranu to što avangardna scena ne obuhvata samo free. S obzirom na to da je tekst (poput ostalih) relativno bajat, on govori o free jazzu kao o dominantnoj novotariji 60-tih. Međutim, radi se o vrlo kreativnom smeru, koji i danas preživljava sa velikim brojem vitalnih i kreativnih autora. Tekst A. Radovanovića o desupstancijalizaciji džeza pokušava da dopuni ovu vremensku prazninu i teoretska postavka pogada metu na makro planu. Ipak, namarginama populame muzike, postoje novi (pa i stari) autori koji zadržavaju džez auru. Ograničavanje autora na ECM produkciju koja već godinama kuburi sa inovativnošću je greška, treba se okrenuti njujorškoj sceni (videti tekst Velibora Pedevskog o toj temi), evropskom i japanskom džezu, autorima iz Južne Afrike, ženskom džez osećaju. Svakako da je teza po kojoj džez gubi mešanjem sa drugim muzičkim oblicima (rok, etno, minimalna muzika itd.) u istom tekstu za široku diskusiju i držim da ista ne stoji. Uostalom i istorija nastanka džeza govori da on nije nastao

kao čist oblik, već mešavinom više muzika, tradicija i uticaja. Ova stvarno dragocena knjiga će ostvariti svrhu, samo ako je prva u nizu sličnih. Približavanje savremenom džezu, obrada evropskog džeza (potpuno zapostavljenog u ovoj knjizi) i drugih scena nužni su za dalju obradu džez razvoja i približavanje ove muzike novim naraštajima. Po pitanju domaće scene ne treba kukati, ovde će sve funkcionisati po "o-ruk" sistemu i po inicijativi entuzijasta (što su i priređivači ove knjige). Kratak pregled domaćeg džeza, presek svetski relevantne džez štampe su moji predlozi za sledeću knjigu, A zamerke ovoj su nedostatak fotografija (!!!), te sporadične zabune pri prevođenju, čijaje nesrećna žrtva jedan od retkih modemih sastava u zbomiku označen kao "Umetnički ansambl izCikaga" (naravno radi se o Art Ensemble Of Chicago). No, to su sve sitnice u odnosu na značaj ovakvih zbornika...

Bojan Đordević

Dinko Tucaković: "Tajni život filma" (Priredio Saša Radojević) Prometej - Novi Sad, 1994. Devetnaest \ intervjuakoji \ se nalaze na \ stranicama \ ove knjige za- \ ista predstavlj- \ aju tajni život \ filma, ali tajno- \ vitost se ne krije \ u nečerau što bi \ spadalo u domen \ žute šampe i priro- \ đene joj senzacio- \ nalistike, kako bi oni koji ne poznaju rad ove dvojice beogradskih filmskih poslenika mogli naivno da pomisle. Tajne se kriju u predstavljenim ličnostima i njihovim delima, o kojima su oni izneli svoje lično svedočenje. Tajne se otkrivaju na neposredan, iskren način, sa svešću o tome da se one mogu podeliti sa svima koji vole film i žele da mu služe, upravo kao što to čine oni sami, Iz ovih se razgovora, podeljenih u četiri tematske celine između kojih postoji nit, saznanje ono što se nalazi pre slike, glume ili zvuka koje pri-

mamo u tami bioskopske sale. Iskazi reditelja, direktora fotografije, kompozitora i glumaca sa značajnim ostvarenjima iza sebe, otkrivaju nam kako je i zašto nastalo nešto što smo, pre nego što smo pročitali ovu knjigu, uzimaii zdravo za gotovo, često bez razmišljanja o brojnim aspektima njihovog rada i mogućnostima od kojih su oni odabrali one prave. Mislim da bi ovde bilo dobro navesti imena kojima su se Tucaković i Radojević bavili: Anri Alekan, Džon Alonzo, Teo Angelopulos, Žan Mark Bar, Peter Bačo, Piter Veler, Bruno Ganc, Kaleb Dešanel, Pino Donadjo, Vilmoš Žigmond, Harvi Kajtel, Živojin Pavlović, Barbara Sukova, Frederik Forest, Miloš Forman, Verner Hercog, Džim Džarmuš, Slobodan Šijan, Pol Šreder. Jasno je - upoznajte tajni život filma.

Boško Milin

Milica Martinović, Žarko Martinović: "Psihoanaliza i filmska umetnost" Institut za film - Beograd, 1994. Tema koju u svojoj knjizi obrađuje par Martinović (magistar, odn. doktor medicinskih nauka, neuropsihijatri izßeograda) ргеcizno je označena u samom naslovu, u kojem se krije i obiast kojoj se pristupa sa stanovišta psihoanalize: filmska umetnost. U ovome treba tražiti - i naći - i estetski stav autora. Naime, ne rađi se o umetnosti filma, nego o filmskoj umetnosti, i to određuje uzorak kojem se pristupa. Stoga u knjizi ima više psihoanalize nego filma, odnosno iz filmskog blaga stvorenog u proteklih sto godina postojanja filma (a toliko postoji i nauka kojom se filmu ovde pristupa) uzet je jedan isečak koji se smatra filmskom umetnošću. Pogled na indeks otkriva da je Ingmar Bergman pomenut skoro trideset puta, Hičkok deset, Felini osara, Pazolini pet, Kusturica četiri, Kurosava tri, Leone tri puta, Ford jednom. U ovome slučaju čini se da učestalost pominjanja određenog autora ukazuje koliko se njegovo stvaralaŠtvo ima smatrati filmskom umetnošću. Sa pozicije filmske kritike, mišljenja su podeljena o tome koliko je i ko je svaki od njih, kao i drugih obrađenih režisera, filmski umetnik. Sigumo je, pak, da su svi najfrekventniji autori upravo oni o kojima psihoanaliza može najviše da govori; da je većina njih radila, ili radi, sa svešću o liku i delu Sigmunda Frojda, kao i da su njihovi zahvati na pojedinim područjima ostvareni sa namerom da budu tumačeni sa pozicija psihoanalize. U tome smislu oni su ovom knjigom ostvarili svoje tendencije: radi se o knjizi koja se рге svega bavi psihoanalizom, a tek potom filmom kao umetnošću sa svom svojom širinom.

Boško Milin