РТВ Теорија и пракса

Žaklin Bolije

FESTIVAL U PORTOROŽU VIĐEN OČIMA STRANCA

Žaklin Bolije, (Jacqueline Beaulieu) stalni televizijski kritičar francuskog lista Imanite Dimanš, (Humanite Dimanche) bila je gost-posmatrač na TV Festivalu u Portorožu. Zamoljena u ime Redakcije našeg časopisa, poslala je ovo pismo.

Ceniti jednu televiziju na osnovu četiri festivalska dana bilo bi pretenciozno. Tim рге što uvek može da se postavi i pitanje; reprezentuje li festival onaj program koji se svakodnevno emituje? Dve godine uzastopno autori i realizatori francuske televizije organizuju u Eksu u Provansi TV susrete. Svaki strani posmatrač bi na osnovu tih programa doneo pogrešnu ocenu o francuskoj televiziji. Medjutim, baš ovakva selekcija, iako svi prikazani programi nisu bili iste vrednosti, sadržavala je originalne emisije koje su provocirale profesionalnu diskusiju Ijudi koji se bave televizijom. Ovo bi, dakle, bila samo moja razmišljanja, više impresija no definitivna ocena. Na samom početku iznenadjuju činjenice: raznolikost televizijskih stilova, posebno interesovaje TV stvaralaca za probleme radnika, značaj poslednjeg rata koji i dalje boli, i neka vrsta potpune kontradiktornosti emisija koje bih, možda malo nespretno, nazvala „propagandnim” u odnosu na one druge koje nastoje da pruže kritičku analizu političke i ekonomske situacije u Jugoslaviji, Stiče se utisak da svaki televizijski centar nastoji đa sačuva specifičan stil kroz sopstvenu kulturu, običaje i tradiciju. Verovatno otuda izvesan broj emisija folklora, arhitekture,

spomenika, seoskih običaja, literature. Ova tendencija proteže se, ponekad, i van prošlosti i u izlaganje savremenih problema. Neupućeni gledalac to, možda, manje zapaža. Odatle, do ideje da pitanja koja se danas postavljaju u Jugoslaviji postaju zajednička svim republikama, samo je jedan korak. Medjutim, ne usudjujem se da ga prekoračira, u nadi da ću jednom kasnije, ukoliko budem imala mogućnosti da bolje upoznam zemlju, svoie utiske potkrepiti i činjenicama. Radnici su predmet interesovanja, bilo da je reč o reportaži ili igranoj emisiji. Možda je to sasvim obično za gledaoce iz Zagreba i Ljubljane ali za jednu Francuskinju to je iznenadjujuće. Ovim ne želim da kažem da su radnici i seljaci prognani sa naših malih ekrana. Kontekst u kome se oni prikazuju, ustvari, se razlikuje. Moglo bi, bez preterivanja, da se kaže da reditelj u Francuskoj, ukoliko se zainteresuje tematski za radnika, u realizaciji ima folklorni pristup. Ovde se, naročito kada je reč o seljaku, vole oni sa juga Francuske. „Najbolji” su zato što su veseli. Direkcije francuskih televizija cene optimističke emisije. Kada je reč o radnicima, onda su to obično Parižani. Oni vole da se šale (uvek veselje i šarolikost). Francuzu treba dati sliku njegove zemlje koja će delovati na njega srairujuće! svakako, ima izuzetaka,..televizijski gledaoci ih dobro pamte i oni ostaju

204