РТВ Теорија и пракса

kao retki biseri u istoriji francuske televizije, Nasuprot, u Portorožu sam videla radnike na sve strane u kompletnora životu zemlje. Zaista se stiče utisak da su oni njen motor. Oni su, dakle, najznačajniji i njihove probleme treba brižljivo izložiti i to se obično čini kroz feljton. Ovakve emisije u našem programu obično su posvećene srednjem staležu, „mladima i dinamičnima" ili onima sa slobodnom profesijom. Mnoštvo emisija o oslobodilačkom ratu govori koliko jugoslovenski narod i dalje ostaje pod utiskora tih užasnih godina. No, čini mi se da su ove emisije često konstruisane drame sa melodramskim akcentom, radjene rutinski, što nije pravi dug palima u borbi i neče pobuditi pravo poštovanje mladih gledalaca. Sadašnjost je, medjutim, sa svim svojim nijansama, delovala realnije, čak i uzbudljivije, pa stoga zaslužuje da bude prikazana. Neke emisije, naročito reportaže, ipak deluju kao čista „propaganda”. I ovde je krivo rutinerstvo. Radnik - lep, hrabar, inteligentno dela u Savezu komunista, prikazuje se kao primer. Ali u životu izgleda da je to malo kompleksnije. Niko nije savršen, točkovi fabrike пе funkcionišu izvanredno tačno, a svi Ijudi mogu da greše, čak i ako su dobro politički obrazovani. Ovakve emisije na kraju izazivaju ironičan osraeh. Nasuprot takvim emisijama, brojnije su one koje postavljaju prave, aktuelne probleme u Jugoslaviji. Te emisije prikazuju Ijude sa slabostima i vrlinama, naglašavajući da ne postoji čudotvoran lek ni brzo rešenje za sva pitanja. Te emisije predstavljaju poseban reljef za one koji dolaze iz takozvanih „zapadnih” zemalja. Po njima se stiče' utisak da život u Jugoslaviji buja, a da Ijudi razmišljaju i bore se ne samo za poboljšanje sopstvenog života, već za celu zajednicu. I, zatim, dragoceno je saznanje za jednog Francuza da postoji sloboda izražavanja. Ove emisije su me u to uverile, Jugoslovenska televizija

dozvoljava razmenu ideja u svakom pogledu, a njeni rukovodioci uopšte ne očekuju blagonaklono divljenje zvaničnoj poiitici. Pratiti sve projekcije tokom četiri festivalska dana bilo je gotovo nemoguče, jedino po cenu da se propusti san ili obed. Moj izbor, dakle, odnosi se na emisije koje sam uspela da vidim. (Zna se, uostaiora, da je trebalo odoleti portoroškom suncu da bismo se zatvorili u mračnu salu). Odabrala sam emisije koje su mi se po nečemu lično dopale, one nasuprot njima, a nije neobično što većinu neću pomenuti. Od reportaža, izdvojila bih Ijubljansku emisiju Slovenka 1971-1976., autora Dorice Makuc. Žene u jednoj fabrici u intervalu od pet godina. One ne govore samo o svojim problemima na poslu, već i o porodičnom životu. U fabrici je 1971. život bio težak. Često se radilo noču. Da li su se stvari 1976. poboljšale? Novinarka, koja vodi anketu, nailazi na iste žene koje je srela pre pet godina. Nočni rad je ukinut, ali dnevni rad je postao teži zbog novog tempa života, Problemi van fabrike nisu otklonjeni, jer nema dovoljno dečjih vrtića, a zdravlje žena je zbog teškog rada narušeno. Realizacija je krajnje direktna i übedljiva zbog jednostavnosti i kamere koja u razgovoru uvek otvara lice žene sa kojom novinar razgovara, a zna se do koje mere mali ekran otkriva iskrenost. Ovom uspehu u konciznosti i poštovanju ličnosti rado bih suprotstavila sarajevsku emisiju Kroki za Milkin portret, Milana Andriča. Reč je o jednoj ženi, spremačici, koja mnogo radi, a ukoliko sam dobro razumela, njen rad je slabo nagradjen. Ona podiže svoju decu u suterenu. Ustvari, mi o ovoj ženi koja je verovatno interesantnija od naslova emisije, ne saznajemo ništa. Jer reditelj je poverio jednom slikaru da „priča" o Milki. Ovo je pre estetska preokupacija poetsko literarne vizije jednog slikara no realna informacija, tako da deluje pretenciozno sa lajt-motivom zvuka

205