РТВ Теорија и пракса

Aleksandar Spasič

ZAČECI NAUČNOG PRISTUPA TELEVIZIJI

Televizijski zanat je u krizi širom sveta. To je, najsažetije rečeno, osnovni utisak, pa i zaključak, s ovogodišnjeg zasedanja Međunarodnog udruženja za istraživanje i delanje u oblasti komunikacija (CIRCOM), održanog u Bolonji između 20. i 24. septembra 1976, u okviru festivala Prix Italia (15-27.1X). Doduše, takav zaključak nijt ni nov ni pojedinačan, o čemu rečito svedoči kvalitet glavnine materijala prikazanog u okviru samoga festivala. Otganizovano pod opštim naslovom Novina u doba krize: budućnost nije onakva kakva je uobičavala biti, rečeno zasedanjf kao da je od samog početka izražavalo žaljenje televizijskih producenata za tržištem koje postupno ali postojano izmiče kontroli starih monopola. Ipak, neke pojave su opšte i ne pogađaju samo tradicionalne televizijske produkcije. Pre svega, širenje televizijskih mreža u večini zemalja dovelo je do umnožavanja broja televizijskih centara pa tako i do „fragmentovanja gledateljstva” što, praktično uzcv, znači smanjenje budžeta (po minutu u cmisiji), za ograničeniju publiku i uz veče troškove. Iz toga, sasvim prirodno, proizlazi i pooštravanje kontrole ili cenzure. Autori iz većine zemalja žalili su se na „izuzetno istančavanje mehanizma cenzure”, što se zapaža čak i u zemljama relativno široke demokratije (poput Švedske, recimo). U vezi s tim, raspravljalo se o tri mogućne uloge radio-televizijskih autora: 1. da podržavaju status quo; 2. da budu društveni animatori, i 3. da više pripremaju društvo za nužne promene negoli da se opiru promenama ili ih pobuđuju. Poslednja dva stava, a naročito treči, dobili su masovnu podršku većine, mada se u reakcijama nekih od učesnika

207