РТВ Теорија и пракса

rasprave osečala sklonost ka udobnosti, bezbednosti i zaštiti osvojenih pozicija (lakše je proturiti obučavanje publike za vremenski neodređenu budućnost negoli stvamo zalaganje za korenitu promenu društva; ili tako što uopšte ne treba očekivati od radio-televizijskih autora?). Drugi krug tema bio je, sasvim razumljivo, izveden iz prvoga. Reč se vodila o reakcijama na probleme s kojima se radio-televizijske kuće širom sveta suočavaju, i o nužnosti da se na novi način misli o budžetima, koriščenju tehnologije, sistemskim rešenjima i perspektivama koprodukcija. Zapaža se da proizvodni troškovi radio-televizijskih kompanja rastu brže od prihoda (širenja pretplate ili komercijalne dobiti). U razmatranju mogučnosti da se učine nove stvari, ili da se isto postigne s manje novca, zaključci nisu bili osobito ohrabrujući. Neke prilike za to pruža nova, jevtinija, za rukovanje podesnija oprema (ampeks, video-kasete, kompjuterizovani sistemi dodavanja boje, itd.), ali s obzirom na činjenicu da savremena tehnologija veoma brzo postaje opšte dobro, mogućne stečene prednosti bivaju kratkoga daha. U oštroj konkurenciji za osvajanje novih tržišta ide se čak u krajnosti, poput navodno prirodnog, ali de facto zastrašujučeorvelovskog sistema kvadrofonijskog beleženja tona pomoču veštačke glave, Kunstkopf sistema jedne zapadnonemačke firme. Nikakva dugoročna ni korenita poboljšanja nisu doneli ni novi sistemi proizvodnje i programiranja (gotovo sve radio-televizije se reorganizuju!), niti se posebna šansa vidi u kolektivnim sporazumima (svaki oblik koprodukcije pokazuje se manje-više kao sklapanje stvaralačkog kompromisa na osnovi najmanjeg zajedničkog imenitelja ugovarač&). Na osnovu svega ovoga, prirodno je što se sadašnja i buduća uloga inovatora u radio-televizijskim kučama i dalje smatra neizvesnom i nedovoljno definisanom, bez izgleda na skora optimistička rasvetljenja. Novatori, istinski stvaraoci, ostaju na margini pravog programsko-političkog odlučivanja, bar u većini zemalja s relativno razvijenim radio-televizijskim komunikacijama. Ovako sumoran zaključeik potvrđuje i program prikazan u Bolonji. Teži se ka bizarnom; traganje po shizofreniji, dalekim zemljama, spornim temama poput fašizma, ili neistraženim i

208