РТВ Теорија и пракса

godine u Africi na radiju program bio emitovan na 196 jezika. Bez obzira па hipotetičnu univerzalnost vizuelnog jezika, takav rezultat u dogledno vreme, po efektu, sigurno neće biti postignut u oblasti televizije. Kompleksnost ovog problema stručnjaci UNESKO potkrepljuju i konkretnim primerima, koji počinju da liče na anegdote. Upozoravajuči na činjenicu da zapadni vizuelni simboli nemaju univerzalno značenje, oni istovremeno upozoravaju i na problem tradicije, običaja, navika, određene sredine. Tako, recimo, jedan obrazovni film, snimljen u Nigeriji, da bi pokazao kako majke treba da kupaju bebe, predstavlja pravi šok za žene u Ugandi. Zašto? Zbog toga što žene u Ugandi smatraju da se ne sme prikazivati golo dete i da kod kupanja bebe treba prvo početi od pranja glave, a ne obrnuto kako se to čini u Nigeriji. Primajuči takav Шт i svaku živu sliku kao realnost, gledalište u večini zemalja u razvoju reaguje spontano i bez ikakve rezerve. Otuda je u materijalima UNESKO zabeležen i slučaj iz mesta Vikos u Peruu gde je prikazan jedan obrazovni film posvečen ličnoj higijeni. Nenaviknuti na ovakvu vrstu komunikacija gledaoci su svaki kadar u filmu posmatrali kao čistu realnost i na kraju zaključili da sve to što se u filmu prikazuje nema nikakve veze sa njima i njihovim problemima. Kadrove u kojima je prikazana borba protiv vašaka, stanovnici Vikosa jednostavno nisu razumeli, jer im je bilo neshvatljivo da mogu postojati vaške velike kao kornjača. Dabome, za njih je bio neprihvatljiv i nepoznat fenomen da filmska tehnika može da uveča predmet i nekoliko stotina puta. Očigledno je, zaključuju stručnjaci UNESKO, da se paralelno sa opštom pismenošču i opštim obrazovanjem mora širiti i vizuelna pismenost, jer je staro pravilo da informacija koja nije shvaćena ne može imati pravog efekta. Ako uz problem vizuelne pismenosti, kao njegov sastavni deo, dodamo i drukčije poimanje vremena, onda je problem masovnih medija još više otežan u zemljama u razvoju. U mnogim zemijama sveta Ijudi su navikli da im svetkovine i javne mani F estacije traju satima. Pojavom televizije jedna svetkovina koja inače traje čitav dan, sažeta je u standardnu polučasovnu dužinu. Svaki gledalac u tim zemljama oseča da mu je uskraćen celovit doživljaj i on se ponovo vraća svom vanmedijskom doživljavanju sopstvene kulture i sopstvene tradicije. Otuda nije slučajno što, recimo u Indoneziji, klasični narodni teatar senki ima više mesta na radiju, nego na televiziji. Priče pozajmljene iz Mahabharate i Ramajane svojom vizuelnošču nametale su se televiziji kao mediju. Međutim, upravo zbog sažimanja, one su na televiziji osiromašene pa

17