РТВ Теорија и пракса

„PRZEKAZY I OPINIE” (Prenosi i mišljenja), januar-mart 1979, br. 1

Przekazy i opinie je poljski kvartalni časopis koji se bavi pitanjima aktuelnih problema radija i televizije. U odeljku „Članci i rasprave” Hana Ksjonžek-Konjicka (Hanna KsiazekKonicka) piše članak pod naslovom Film u semiotičkoj perspektivi (Pregled mišljenja) u kome daje istorijski i kritički pregled mičljenja o prirodi neverbalnih znakova koji se pojavijuju kao filmski materijal, zakoni u građenju audiovizuelne komunikacije itd. Ova problematika, koja se danas smatra čisto semiološkom, pojavila se još na samom početku kinematografije. Njom su se bavili skoro svi klasičari teorije filma, a inicijatori u proučavanju ove oblasti bili su sovjetski teoretičari KuleSov, Pudovkin, Vertov i Ajzenšatjn. „Mada je svaki od navedenih autora bio fasciniran drugim aspektom montaže, svi su videli u njemu, pre svega, znakovno-stvaralačku operaciju i isticaii one aspekte filma koji su odlučujući za mogućnosti njegove upotrebe kao sredstva komunikacije.” (H.KL-Konjicka). Međutim, sovjetski teoretičari nisu bili svesni toga, da je „univerzum umetničkih dela, u koja su uključivali i film, deo šireg univerzuma znakova i komunikativnih pojava”. (H.K.Konjicka) To su tek shvatili predstavnici ruskih formalista i praških strukturalista: Boris Ajhenbaum, Jurij Tinjanov, Roman Jakobson i Jan Mukaržovski. Njihovi članci posvećeni filmu, kao i opšta razmatranja, stvarali su izvestan temelj za semiološka razmišljanja, davali osnovne metode i analitička sredstva i određivali pravce ispitivanja. Na žalost, delo ove dve škole sledečih dvadesetak godina je ostalo skoro nepoznato.

Posebno mesto među predstavnicima semiološkog metoda zauzimaju tzv. gramatičari filma koji su, pokušavajući da klasifikuju slikovno-zvučne oblike i njihove kombinacije, u stvari opisivali načine pomoču kojih se može u filmu izdvojiti određeni prostorno-vremenski i uzročni poredak. Ujedinjujući tačku gledišta realizatora i gledaoca, pokušavali su da osim sredstava filmskog jezika pokažu i zakone koji odgovaraju njihovoj upotrebi, tj. komunikativnoj efektivnosti. Prva pitanja o opravdanosti poređenja filma i jezika, o uzajamnim sličnostima medu njihovim znacima i kominikeima bila su formuiisana u Francuskoj, krajem četrdesetih godina ovoga veka. Žilber Koen, Pjer Frankastel, Anri Valon, Edgar Morina i Žan Mitri su teoretičari koji su proučavali film i njegovu srodnost sa drugim vidovima umetnosti, nastoječi da otkriju one karakteristike filma zahvaljujući kojima on predstavlja osnovu komunikacije. Prvi su koristili psihološke i antropološke instrumente savremene nauke, Semiotička razmišljanja o fiimu započeo je Rolan Bart koji je pošao od definicije o znaku Ferdinanda de Sosira i preneo je na film. Drugi od začetnika ove misli je Kristijan Mec, a razvili su je Umberto Eko, Emilio Faroni, Đanfranko Betetini, Pjer Paolo Pazolini, Jurij Lotman, Sol Uort.. U ovom broju časopisa objavljen je i Tekst francuskog aatora Fransisa Bala, pod naslovom Forme društvenog komuniciranja: pokušaj tipologije, zatim poljskog autora Vlođimježa Buša (Wodzimierz Busz) Međunarodni problemi i saradnja država u oblasti

209