РТВ Теорија и пракса

malim ekranima. Da bi putopis, kao oprobani literarni zapis, duboko zaorao brazdu svoga postojanja, on mora da doživi izvesne inovacije tehničko-tehnološke prirode. I to u dva pravca. Prvo, u odnosu na sliku, putopis bi trebalo da iznađe izvesnu racionalnu objektivnost u proporcijama svoga verbaliteta i novorođenog dokumenta (video-forme) što bi značilo da iznađe metod sopstvenog prezentovanja. Drugo, putopis, kao proces literarnog sugeriranja, mora izmeniti svoj odnos prema deskripciji, i to u korist vizuelnog - živučeg, televizijskog - zapisa. Televizijski putopis će zavladati malim ekranom pod uslovom da u proporciji literarnih i vizuelnih odnosa iznađe pravu i jedino moguću meru; daleko od prakse televizijskog feljtona, suprotno metodu i načinu nastajanja novinske reportaže (koja, trenutno, egzistira u centru programske opservacije novog medija informisanja). Literatura i dalje treba da ostane baza putopisu, ali filmska kamera mora, ovoga puta, da odigra prvorazrednu ulogu. Jer filmskom tehnikom putopis konačno ulazi u pejzaž i na taj način, nakon decenija i decenija talentovanog delovanja na čitalačku publiku, u stanju je da prezentuje najočiglednijim sredstvima bogatstvo boja, snagu folklora i logiku nacionalnih idioma milionima i milionima gledalaca širom celoga sveta. Veoma pupularno, vaspitački, tendenciozno i krajnje pristupačno. Tek tako, razložno postavljen u odnosu na audio-video-sistem, putopis će doživeti literarnu i tehnološku inovaciju, pa snagom sopstvene, a tako poznate opservacije pobudiće interes kod gledalaca za sadržaj svoje poruke. Pronalazak tzv. video-kaseta omogućava putopisu još veći prodor u široko gledalište. Odabiranjera i ponavljanjem pojedinih putopisnih zapisa (ovoga puta zabeleženih na filmskoj traci) gledaoci se međusobno veoma brzo upoznaju, a granice, kao prepreke zbližavanja, prestaju da postoje. Znači, putopis postaje, sada, transfer međukontinentalnog saobraćanja; posredstvom telekomuniciranja putopis nadgrađuje jedan daleki san - san zbližavanja Ijudi različitih rasa i ideologija... Slično putopisu, i informativna kategorija kulturno-umetničke resekcije (esej-kritika) nije pronašla, bar do današnjeg dana, najbolji put ka televizijskom gledaocu i specifičan izraz u televizijskom prezentovanju. I esej i kritika (u ovom slučaju kao literarne vesti) još uvek se služe rečju, a ne i slikom televizijskog medija. Dakle, kritika i esej (kao najliterarnije