РТВ Теорија и пракса

b) rezultat posrednog posvojenja stvarnosnih elemenata i fenomena, filmska slika nudi nam predstave o događajima koji su se jednom ranije odigrali pred kamerom, pa u sebi, kao zalog trajanja, nose značaj odnosno smisao izrazitije spoznaje aktuelnosti odnosno vrijednosne širine; rezultat neposrednog posvojenja stvarnosnih fenomena, televizijska slika informira nas o procesima što se (uglavnom) istovremeno s našim percepiranjem odvijaju pred objektivima njenih kamera, pa se odatle najveći dio doživljaja iscrpljuje u opservaci ama, značenjima i sadržajima direktno vezanim za životni trenutak (ili takozvani ,trenutak u studiju') i njegov smisao, c) filmsku sliku odatle uvijek doživljavamo kao fenomen veče značajnosti, kao povišeni komunikacijski znak koji saop ava ili nas navodi da otkrijemo sadržaj poruke dublji od običnog; televizijsku shku redovito primamo na nivou standardne informacije, ne samo naglašene već unekoliko i prigušene u svom stvarnom, efektivnom značenju (filmsku sUku, dakle, podsvesno smo skloniji identifikovati kao a priori značajnu i vrednu umetničku fiksaciju - televizijsku, pak, podjednako a priori, tek kao dinamični podatak sa stranica ,vizuelnih novina')...” Dramaturg, misleči o bioskopskom i o televizijskom filmu, mora imati na umu tu „heraldičku reprezentativnost i monumentalnost filmske sUke”, koja se bitno razUkuje od „intimne, kamerne adaptabilnosti televizijske sUke”. Sa stanovišta gledaoca, opet, „film materijaUzuje javno, globalno i patetično”, dok ga televizija suočava sa „posvojenom materijom stvarnosti” na način koji je „intiman, konkretan i svakodnevan”. Iz datih konteksta, razume se, treba da proisteknu i odgovarajuči dramaturški postupci: globalnog (metaforičkog) karaktera, kad je reč o filmu, i konkretnog (nemetaforičkog) karaktera, kad je reč o televiziji pri čemu se, otvoreno, sukobljavaju fihnska „monumentalnost” i televizijska „intima” (na osnovu čega, razume se, ne treba izvlačiti neke uopštene i dogmatične zaključke, što su neki teoretičari pokušavali da učine, kao što je onaj o neprikladnosti prikazivanja vesterna na malome ekranu - zbog toga što je reč o žanru koji obično traje u totalima!). „Uprkos tome što zna da je ono što na malome ekranu gleda, autentično i realno, televizijsld gledalac nije osvojen potpunim realizmom televizijske slike (jer, ta sUka je na televizoru mala, bez velike dubine i bez moći iluzije) - a dok gleda film, mada savršeno dobro zna da je slika na ekranu lažna, da ne odgovara stvarnosti, gledalac biva osvojen realističnošću te slike (njenom preciznošću, dimenzijama, njenom moči iluzije)” - kaže, opet, Fizelije. Tehnički razlozi, dakle, dimenzije i karakter TV slike,

13