РТВ Теорија и пракса

kulise, za vreme jedne scene, moraju biti stalno prisutne, baš kao i vidljive pozorišne, ali i isto iako nenametljive. Pozorišna kulisa je neprekidno tu, ali ona se ne pokreće, ona je nema, ona ne obraća pažnju na sebe, ne odvrača publiku od aktera i akcije (ako odvrača, onda je to greška, rediteljeva i scenografova); zvučna kulisa, ako je čujemo stalno sa istom jačinom, može postati jednolika i dosadna, ona se, pošto je u pitanju jedno čulo, jedan put, sukobljava na tom putu sa zbivanjem, zvučna kulisa se meša, upliće u isključivo zvučno zbivanje, remeti ga i ometa, A ona treba da ostane zvučna pozadina. Ali ako sasvim iščezne, slušalac ne zna gde se dešava ono što čuje, da li u eksterijeru ili enterijeru, da li još među planinama gde se do maločas čula jeka, ili već na morskoj pučini, da li u velikoj dvorani ili u malom kabinetu. Ako, dok traje ista scena, u jednora trenutku jasno čujem morske talase i vetar, pa u idućem sve to sasvim iščezne, a u trečem nešto zabruji kao motor u nedalekoj fabrici - onda me to dezorijentiše, i umesto da slušam šta se događa, ja se naprežem da utvrdim gde se to dogada. Zvučne kulise u radio-drami imaju veči značaj nego vidljive u pozorišnoj predstavi i zato što su mnogobrojnije i raznovrsnije, što mikrofon ima pokretljivost koja nimalo ne zaostaje iza pokretljivosti filmske kamere, pa se pomoču njega možemo za tren oka prebaciti iz Beograda u Njujork, iz rudarskog okna u stratosferu. Zato je i „jedinstvo mesta” (pa i vremena), koje i u pozorištu predstavlja neopravdano ograničenje, u radio-draimi sasvim neumesno. Naši obrađivači za radio, večinom pozorišni Ijudi nedovoljno upoznati sa zahtevima radio-drame, često zaboravljaju da radio -drama mora kako celo zbivanje tako i prostor, mesto toga zbivanja, za slušaoca izvesti, izgraditi, mora ga ostvariti svojim sredstvima, kao što ga pozorište ostvaruje svojim. A u ovoj obradi prenet je, sasvim mehanički, opis iz pozorišne dramatizacije, te slušam kako spiker objavljuje; „Levo od prozora nalazi se stočić, a u desnom uglu...” Slušajući to, osečam se kao da sam u pozorištu dobio sedište iza stuba koji zaklanja pozornicu, pa mi srećniji sused objašnjava kako izgleda scena i čega sve ima na njoj. RADIO-PRENOS 1Z POZORIŠTA Ni takvi klasični tekstovi kao što su tragedije Šekspirove ne mogu se prenositi na radio naprosto skraćeni, bez naročite adaptacije. Radio-drama zahteva sasvim druge metode, sasvim