РТВ Теорија и пракса

simbioza je suštinski drugačija od one na filmu. Suštinski je značajnija uloga govora. Na televiziji se čovek pojavljuje „sada i ovde” kao privid neposrednosti, većinom okrenut gledaocu i u krupnom planu. Osim u dramskim ulogama nikada se ne javlja u ulozi, uvek je, kao u stvarnosti, sa svojim imenom i svojim licem. Taj čovek govori, ili bi trebalo da govori svojim rečima i iskazuje svoje mišljenje. Kad to lice nestane sa ekrana primećujemo vidljivi događaj - iz stvarnosti, s filmske trake ili magnetoskopa - njegova reč često je još uvek prisutna. Nije neophodno da je taj čovek uvek televizijski profesionalac koji emisiju započinje i završava, može biti bilo ko - pa i čovek iz samog događaja. Svi televizijsM prizori, bilo koji, iz studija, filma ili magnetoskopa, stvarni i dramatični, podređeni su govornom vođenju. Tu ne može biti idejnog suprotstavljanja, kontroverza je praktično nemoguća. U tom govorenom i tumačenom okviru prikazuju nam se sva svetska zbivanja, čitavo „svetsko selo”, događaji iz rata i mira sve kao veličanstveno privlačan i zabavan spektakl. Rukovodioci svih programa na svetu trude se da lice koje govori na ekranu bude što lepše. Biraju lepe devojke i mladiče, koje uče književnom izgovoru (pri ruci je radio-škola), takođe nauče da čitaju rukopis tako da u njega pogledavaju samo s vremena na vreme, inače gledaju u kameru, dakle, u nas. Mi, gledaoci, ne smemo da osetimo otuđenje između reči, ideje i lica. NeMma se, ipak, učinilo, da otuđenje još uvek deluje, da spikeru koji pogledava u beleške ne možemo posve da verujemo. U pomoć priskače moderna tehnika: u Americi su izumeli posebnu napravu koju su u šali nazvali „idiot sheets” to je štampani rukopis posebne vrste, sa izuzetno veliMm slovima (vrlo skupa pisaća mašina), čitav papir je na koturu koji ga odozdo odvija, odozgo navija - slično starorimsMm rukopisima iz Cezarovih vremena. Deo koji treba da pročita onaj ko nastupa, teče precizno preko sočiva ali tako da je vidljiv samo onome ko nastupa, a nevidljiv za kameru. Ko je naučio da koristi tu napravu i iz nje glatko čita (i eMpa mora trenirati) taj zaista može da nastupi kao oličenje čudesnog pamćenja. S TV ekrana gleda direktno u gledaoca i govori „napamet” podatke, koje niko živ ne bi mogao da zapamti. Ponovo se učinilo da je takav nastup neprirodan - i genijalnu napravu su odbacili... TV reditelj, dakle, montažom (pritiskom na dugme) ne treba da stvara smisao zbivanja na slici. Tu posreduje spiker. Zato je razumljivo šarenilo televizijsMh emisija - ovde nisu samo igrane i dokumentarne emisije kao na filmu - već imamo čitav

157