РТВ Теорија и пракса

Dušan Sabo,

„FILOZOFIJA MEDIJA”,

„Letopis Matice Srpske”, april 1983.

Pokušavajuči da razotkrije pojedinačne prirode medija do one dozvoljene tačke koja ne ugrožava njihovo postojanje autor se, u rubrici „Ogledi”, opredelio za komparativno istraživanje fizioloških svojstava filma, televizije i teatra, razvijajući stav o mogućnostima širenja medija kroz zaranjanje u sopstvena samosvojstva, u sopstvene mogućnosti autentičnog ispoljavanja. Polazeči od sumnje u datosti, u opšteprihvaćene a samim tim možda več negirane odgovore, pokušava da se izbori za pomak u razmišljanju koji bi se bazirao na tehničlrim zakonitostima koje su, po autorovom mišljenju, uslov nastanka i opstanka medija, na elcranu ili scenskom prostoru. Komparativnom analizom izdvaja i razmatra tehničke zakonitosti pomoću kojih raspoznajemo medij: 1) Oblik ekrana/scene koji uslovljava razlike u kvalitetu percepcije pri praćenju posmatranih medija; 2) Položaj gledaoca pri emisiji medija koji ukazuje na odnos medija prema gledaocu: televizija je indiferentna prema njemu, film ga uvlači u zbivanja na platnu, a pozorišna igra je sam gledalac; 3) Primena svetlosti izvedena iz lokacije svetlosnog izvora pokazuje funkciju gledaoca u odnosu na svetlost: televizijski gledalac je objekt svetlosti (televizija ga osvetljava, ne uvlači ga u svetlosni snop, indiferentna je prema njemu), filmski gledalac je posrednik (posrednička uloga proizilazi iz lokacije gledaoca u prostoru između projektora i platna), dok je pozorišni gledalac i sam svetlosni izvor;

4) Fotoosobine samih ekrana!scena, odnosno njihova svetlosna struktura odieđuju mogućnosti koncentradje pažnje koja zavisi i od dimenzija redukcije (televizija kondenzuje, filmsko platno uvećava, dok se kod pozorišta susrečemo sa realnim fizičkim veličinama); 5) Total svakog od posmatranih medija (televizor - deo totala sobe, fihnsko platno - osvetljeni zid prostorije, scenski total - cela prostorija) pridodaje još jedan dokaz o indiferenciji kao posledici kondenzacije (televizija), zainteresovanosti povećanjem dimenzija (film), i identifikaciji s medijera realnih fizičkih veiičina (pozorište). 6) Fenomen dinamičkog prostorisanja giedališta u neposrednoj je vezi sa mogućnostima izvođenja scenskih proraena koje ne narušavaju iluziju. Izdvajanjem tehničkih posebnosti posmatranih medija autor pokušava da argumentuje svoj stav o potrebi zasnivanja „čistog medija”, kao uslova njegove ekspanzije, pri tome pomalo zapostavljajući ne samo nužnost nadopunjavanja, kao uslov paralelnog postojanja, već i činjenicu oslikavanja društva kroz medij. „Udahnuti nekoj temi svež vazduh jednako je teško kao i udahnuti joj prvi" - poručuje autor Vazduh je udahnut (dimenzija ranije-sada u ovom sJučaju gubi na važnosti). To je dovoljno za opstanak, a šta je sa življenjem?

Gordana Mavrić

166