РТВ Теорија и пракса

upotrebom spaja Ijudske konvencije. U svakom slučaju mi u rečima nikada ne nalazimo ništa drugo do ono što smo sami stavili u njih; komunikacija je privid i ne uči nas ničem novom. U radio-drami, međutim, komunikacija ne nosi obeležje privida, jer dijalogizacija zatvara polje komunikacije u sebi samoj; poruka koju iz nje treba izvući je polifonična. U dramskom ili dramatizovanom dijalogu, unesenom u čitav kontekst, odnosi slaganja-neslaganja, potvrđivanja-dopunjavanja, pitanja-odgovora, ti odnosi povezuju prikazane objektne iskaze i zato su i sami objektni To nije sudar dveju fundamentalnih smisaonih instanci, već objektni (sižejni) sudar dva prikazana stava Monološki kontekst se pri tom ne razmiče i ne slabi U izvesnom smislu, jezik uvek ima posla samo sa samim sobom: niti u unutrašnjem monologu, ni u dijalogu, nema misli; to su reči koje izazivaju reči i, upravo u meri u kojoj mi šire „mislimo”, reči tako precizno ispunjavaju naš duh da u njemu ne ostaje nijedan prazan ugao za čiste misli ili značenja U unutrašnjem monologu pripovedanje se još sužava pošto on može da priča samo ono što o sebi zna baš u tom trenutku; pred sobom imamo zatvorenu svest Slušanje se tada pokazuje kao san o nasilnom prodiranju u taj svet, kojem bi se stvarnost neprestano opirala „Poći od ideje prema kojoj reči drugoga ne samo u meni bude već formirane misli” - piše Mcrlo-Ponti - ~već me vuče u jedno kretanje misli za koje sdm ne bih bio sposoban, i konačno se otvara prema stranim značenjima Ovde, dakle, treba da priznam da ja ne živim samo svoju vlastitu misao, već da, u iskazivanju reči, ja postajem onaj koga s,ušam”

Mcrleau-Pontv, w Lc lAngage", u: E.ustence et Diaiecbuue, Presscs UniversiUures de Fnnce, Fanz, 1967. str 158

26