РТВ Теорија и пракса

II osnovi sSm naš govor živi od „pretpostavljanja”, od onog što se - refleksivno pomišljeno ili promišljeno, ali verbalno ne uvek dovedeno do čulnog, glasovnog iskaza - podrazumeva kao prisutan sadržaj Radio-drama kao „igra za glasove” treba da ovoj nemogućnosti verbalnog iskaza sve iskaže rečju i pomogne u toj meri da se verbalno dokrajči, i to pomoću imaginacije Svako pripovedanje nam se predlaže kao ritam punoća i praznina, јег je ne samo nemoguće pričati događaje u jednom linearnom nizu već i unutar jedne sekvence dati čitav redosled činjenica Mi vreme doživljavamo kao kontunuitet samo u izvesnim trenucima Time dolazimo do onoga što Bahtin naziva skrivenom dijalogizacijom. „Zamislimo” veli on - „dijaiog dvojice sabesednika u kojem su replike drugog propuštene, ali tako da se opšti smisao ne narušava. Drugi sabesednik je nevidljivo prisutan, njegovih reči nema, ali duboki trag tih reči uslovljava sve prisutne reči prvog sabesednika. Mi osećamo da je to razgovor, iako govori samo jedno lice, razgovor je intezivan, jer se svaka prisutna reč svim svojim molekulima odaziva i reaguje na nevidljivog sabesednika, ukazuje na neizrečenu tuđu reč izvan sebe, izvan svojih granica” B Na taj način se govor u radio-drami, svojom fikcijom u odnosu na „stvarne ličnosti” prenosi na plan imaginativnog. Reči - to jest njihov odjek u nama, građenje prostora - svaki slušalac mora sSm za sebe da izgrađuje Proticanje, hod vremena, doživljavamo samo kroz isečke Svaki fragment nam se javlja kao usmeren u odnosu na druge fragmente, ali se svaki javlja kao fragment pretpostavljajući se na osnovu zaborava ili nepažnje.

8 Mihail Bahtin, Problemi poetike Dotlojevtkog, „Nolit”, Beograd, 1967, »tr 269

27