РТВ Теорија и пракса

nema sudbonosne razlike - naprotiv: u svojim najpoznatijim slikama 2, bilo da se radilo o religioznoj ili romantičarskoj apoteozi ili, kao kod Rembranta, o apologiji ćutljive snage jedne klase ozbiljno svesne svojih istorijskih ciljeva, ovi su veliki slikari, nijednog trenutka ne dovodeči u pitanje unutrašnje, legitimne interese vlastite umetnosti, održavali najprisniju vezu sa duhom i težnjama svog vremena. A postojala je, povrh svega, i prilično čvrsta veza između triju osnovnih stubova onoga što od umetnosti neizbežno čini supstituciju kulturnog razvoja i kulture: umetničke prakse, umetničke teorije i publike 3. Ova je veza, međutim, čini se, definitivno razvrgnuta u ovom veku - prvenstveno, po svemu sudeči, usled toga što je umetnost, u nastojanju da svoju temeljitu samoobnovu izvede unutar sebe same, ispoljila energičnu tendenciju da se izoluje od života i neposrednih društvenih ciljeva; u tom smislu što je za masovnu 4 publiku - osim, možda, u trenucima sudbonosnih kriza ili velikih društvenih prevrata s - sve večma odustajala od toga da bude pouzdan oslonac u izražavanju i odbrani najdubljih ijudskih i društvenih aspiracija. U tome i jeste, po svemu sudeči, prava agonija romantizma: bio je to, možda, poslednji pokušaj velikih razmera da se preusmeri rastući individualizam, i dovede u skiad sa širim moralnim, duhovnim i civilizacijskim ciljevima. Nipošto se, čini se, ne bi moglo pripisati slučajnosti da se, neposredno potom - iako, isprva, samo na rubovima suočiti nas, pred kraj stoleća, sa trečom velikom

2 Između svih drugih, kao indikativne primere uzmimo ovoga puta Rafaelovu Madonu, Rembrantov Čas anatomije i Slobodu na barikadama Delakroa.

3 Pouzdanu ilustraciju, u ovom smislu, predstavljaju Vazarijevi Životi slavnih umetnika. Radi se o knjizi koja najozbiljnije prevazilazi okvire biografskog kompendijuma; u pitanju je, zapravo, prva knjiga u postantičko doba koja se trudi da izloži jednu konzistentnu umetničku teoriju. Islovremeno, s obzirom na način na koji izlaže datu materiju, to jei delo pomoću kojegsaumetnošću najprisnije korespondira (masovna) prosvećena publika

4 Razume se. kada se u ovom istorijskom kontekstu govori o „masovno j” publici imaju se u vidu, najpre, prosvećeni delovi tadašnjih bazičnih socijalnih grupacija (staleža). a potom i prosvećeni deo građanske klase - koji se. daljim razvojem, razvijanjem demokratskih institucija i obrazovnog sistema. sve većma širi dobijajući. zaista, karakter „masovnosti” blizak modernom smislu reči

5 U stvari. prilikom svih velikih društvenih preokreta. od Francuske revolucije 1789. do naših dana.

10