РТВ Теорија и пракса

sopstvenoj situaciji, to jest može se pretpostaviti da se on u izvesnim slučajevima okreće pretpostavkama sveta koji je otvoren suodnošenjima teksta. Razumeti takvo suodnošenje znači slediti njegovo autonomno kretanje ne prema onome šta kaže, već ka onome šta označava njegovu sopstvenu situaciju. Konačno, prema petoj i poslednjoj dijalektici semiološkog modela za analizu radio-dramskog umetničkog dela, označavamo svaku istinsku duhovnost koja proizilazi iz prirode i nužnosti radio-dramskog Znaka. Upotrebljavajući reč „duhovnost” u kontekstu semiologije mi upućujemo evjntualnog tumača radio-dramskog umetničkog dela na tzv. tekst a priori njegovog prethodnog samorazumevanja koji sluša, kako bi rekao Riker, „naloge smisla”, nastojeći da misli-prema i proizvodeći novo samorazumevanje sebe. Samo je po sebi razumljivo da se ova poslednja primedba odnosi na mehanizam strukturalnog obnavljanja tako očitog u trenucima izvođenja radio-dramskog umetničkog dela, što podseća na stanje u muzici. Ovaj stav je u tesnoj vezi s činjenicom da ,se svaki „literarni tekst može sagledati kao proizvodnost”. Kada je reč o radio-drami ta činjenica je više nego očigledna. Reč proizvodnost, pak, slobodno možemo zameniti rečju „procesualnosl” koja odgovara izvesnoj semiološkoj aktivnosti koju potvrđuje empatički idiolekt radio-dramskog teksta. Drugim rečima, radio-dramskii Znak ne referiše „па nešto u svetu", ~već na svet kao takav” (Riker). Ovaj odnos radio-dramskog Znaka prema svetu prouzrokuje kvazi-svet radio-dramskog Znaka. A upravo je to jedna od najbitnijih odluka radio-dramskog Znaka za koji smo već rekli da kao imenentna struktura unutar autonomnog dinamičkog stanja semiotičkog sistema stvara svoj sopstveni kontekst. Ovo bi bilo, u tek nabačenom sledu, predrazumevanje semiološke analize radio-dramskog umetničkog dela. Preplitanje ravni predloženog modela, donekle, jamči, verujemo, neophodan teorijsko-metodološki nivo u pristupu ovom, u mnogo čemu, specifičnom umetničkom jeziku.

14