РТВ Теорија и пракса

Njegova knjiga je i podsećanje na početne i istorijske korake novog medija u našoj zemlji, na poseban samopregor koji je - bez obzira na usputne neravnine i nedoumice - ukupnim rezultatom označio da je ovaj savremeni medij čvrsto krčio put u naš svakodnevni život. S literarnim ambicijama i memoarskim pretenzijama, Igor Leandrov daje i sliku vremena kad televizija nije bila miljenik društva. Njen položaj je te pedeset i sedme-osme godine još nedefinisan, niti je, u tom njenom detinjstvu, svaki когак mogao da bude odmeren, već dobrim delom „doziran” tadašnjim društveno-poluičkim, sociološkim i kulturnim prilikama koje su jasno olkrivale i postepeno sazrevanje i prihvatanje ovog novog savremenog medija. Valja se setiti: zbog straha od „narodnog protesta” i mogućnog nerazumevanja, nadležni organi se nisu usudili da javno obelodane i od Skupštine zatraže velika materijalna sredstva nužna za početnu egzistenciju televizije u Jugoslaviji, koja kao da nije rođena pod srećnom zvezdom, јег je ušla u naš život „па mala vrata”, prikrivena paravanom rezervnog budžeta Federacije. Tih godina klima zaista nije bila najpovoljnija za njen razvoj. Jedan ugledni beogradski nedeljni list (1957. godine) objavio je i komentar pod naslovom „Televizija ili - autobusi i trolejbusi”, zastupajući tezu da su Beogradu potrebnija saobraćajna sredstva! Očigledno, postojalo je dosta otpora i nepoznavanje osnovnih svojstava i „koristi” od novog medija. Televizija je, dakle, pre svega morala da dobije „političku” bitku. Pišući o tome, Leandrov je, u suštini, oprezan kritičar. Teško je doživljavao padove, ali se nikada nije predavao. U porazima tražio je i video inspiraciju za nove okršaje i priznavanje statusa televizije. Lična nola daje posebnu aromu mnogim delovima Sećanja, jer tako gube suvoparnost, koju nužno natura gotovo svaki izvešlaj i arhivska građa. Covek se zbog toga može u ponečem i ne složiti sa autorom, ali ne i poreći da se on uvek trudio da ponudi što više činjenica, da se - kad god je mogao - i sam osloni na dokumentarnu i, po pravilu, proverenu faktografiju. Štaviše, bez obzira što sećanjima uvek valja prilaziti sa dozom opreznosti, kada se „piše” istorija, poneki delovi beležaka toliko su upečatljivi i deluju verno da ih nijedan budući istraživač naslanka televizije neće moći da mimoiđe. Igor Leandrov je autoritativan sabesednik, kritički raspoložen svedok koji je i aktivan stvaralac i učesnik u tim prvim koracima ne samo beogradske, već i jugoslovenske

209