РТВ Теорија и пракса

negoli telefonom. U prvom slučaju „uključio” se samo jedan kanal („mrtva slova na papiru”), u drugom - dva (reči i prateča intonacija), a u trečem „emituju” sva tri komunikaciona kanala (uz sve prethodno, dodaju se signali koje šalje telo govornika). I kad deluju zajedno oni mogu biti manje ili više saglasni, a mogu biti delimično ili potpuno nesaglasni Isto tako mogu se nejednako uključiti, angažovati. U slučaju nesaglasnog značenja reči i tona kojim su saopštene, važi značenje koje nosi intonacija. Dakle, smisao leksičkog sloja poruke se preinačuje u korist intonacije. Intonacija koja ide smislom suprotnim od reči poništava i smenjuje njihovo značenje. Naravno, smerom suprotnim cd reči mogu ići oba neverbalna kanala: i mimika i intonacija. Tada je poništavanje smisla reči još izrazitije. Namignuti dok se govori znači najčešče negirati ono što reči kazuju. Nesaglasnost „kanala” može biti u funkciji humora, šale, ironije. U tom cilju mogu svi „kanali” združeno obmanjivati. Doči če neka naknadna verbalna i/ili neverbalna poruka koja če uspostaviti nameravano (pravo) značenje; osim, naravno, ako je maskirano kazivanje krajnji oblik „otvorenosti” poruke. Najbolje sarađuju (sinhronizovano i komplementarno) sva tri „kanala” u iskazivanju emocionalno obojenih sadržaja. Ako se pri afektivnom govoru nejednako uključuju leksički i intonacijski sloj govora, onda - po principu zamene jednih izražajnih sredstava drugima - količina intonacijskih raste dok se leksičko-gramatička sredstva smanjuju. Manjak gramatičkih struktura - koje se mogu smanjivati do potpunog iščezavanja - nadoknađuje se viškom intonacije. Primer potiče od znamenitog švajcarskog lingviste Balija: 1) „Čudim se što vas vidim ovde; 2) Gle, vi ste ovde? 3) Kako! Vi ovde? 4) Vi! 5) O!” 5 Spočetka je iscrpno opisano (rečima) iznenađenje. Na kraju - uzvik tj. iznenađenje samo, kazano zvukom bez reči. Intonacija je potpuno zamenila leksički materijal.

5 Branko Vuletić, Gramatika g ovora, „Grafički zavod Hrvatske”, Zagreb, 1980, str. 35.