РТВ Теорија и пракса

bili danas poznati redilelji: dr Ante Pelerlić, Petar Šarčević, Vanča Kljaković, Vukan Dinevski, a pomenuću i preminule: Hrvoja Lisinskog i Nikolu Petrovića. Diplomsku predstavu Pustolov pred vratima Milana Begovića pripremao sam u tilogradskom Crnogorskom narodnom pozorištu. Kada sam rekao da se, u to vreme, na zagrebačkoj Akademiji izučavala isključivo pozorižna (kazališna) režija, to je značilo da je redileljske klase nekoliko prvih generacija vodio dr Branko Gavela, svakako najveći pozorišni redilelj toga, a i prelhodnog vremena (a reč je o pedesetim i šezdesetim godinama ovoga veka), umetnik evropskog formata; filozof, analitičar, esteta i teatarski mag, bez premca na jugoslovenskom prostoru. Čini mi se, a za vreme studiranja u Zagrebu bio sam siguran, da su mladi i poletni Ijudi iz čilave Jugoslavije, pa i znatno šire, stremili ka režiji Zagrebačke kazališne akademije prvenstveno, i isključivo, zbog samog Gavelc. Njegova ostvarenja u oblasti režije dospevala su u same vrhove jugoslovenske pa i evropske pozorišne produkcije i postala sinonim neospornog kvaliteta jednog izuzetnog rediteljskog metoda u radu (prvenstveno) na dramskom tekstu s glumcima i u postavljanju radikalnog, a prirodnog, mizanscena na sceni: u vremenu i prostoru literarne dramske imaginacije. U vasposlavljanju jednog posebnog rediteljskog meloda, koji u stvari i nije bio metod već savršena analitičnost u kreiranju dramskih ličnosti u određenim dramskim događanjima literaturom odslikanih epoha i vremena. To se ogleda i u naznačenom dramskom strukturalizmu i povišenom dramaturškom radikalizmu. Svojim suptilnim traganjima po krvotoku dramskog teksta, koji je tek pretekst za građenje određene pozorišne predstave, Gavelin genije u lakvim lilerarnim traganjima umeo je da, procesu stvaranja određene ideje dramske radnje, doda sopstvenu empiriju i da, podižući građevinu novih dramskih vrednosti, ideju dramc kao sopstvenu (dakle, rediteljsku!) sugestiju, ugradi u novi dramaturški mehanizam - u ideju vremena, koje sopstvenim rukopisom (rukopisom umetnika) deskribuje. Dakle, tragajući za otkrivanjem ideje dramskog dela, reditelj pronalazi sopstvenu ideju dramske predstave. A taj tragalački posao je individualan i krajnje subjektivan, adekvatan identifikaciji dramskog pisca (kao autora određenog literarnog dela) i reditelja (kao demonstranta

151