Рустем и Сухраб

ФИРДУСИ

А мене криви, ако те зло снађе!

Тако је, то је мој закон и стаза,

С тиме сам рођен, с тим ћу и умрети! Ја сам прах испод ногу Хајдарових, Ја немам ништа посла са другима, Нити икада говорим другаче!

Ако шах-Махмуд те стазе не следи, Ни зрно јечма разум му не вреди. Кад Бог Пророка метне и Алију

У другом двору на краљевски престо, Ако испричам колико их волех,

Сто ћу краљева као Махмуд спасти!

Док буде света, биће и владара, Ја свима велим који круну носе: Фирдуси Туски, другар чистих људи Не спева ове књиге за Махмуда! Због Пророка је спевах и Алије, Због њих нанизах многи бисер мисли! А Фирдусија не беше на свету,

Јер свет досада немаде те среће!

Ти не погледа ову моју књигу, Глас клеветника одврати те с пута; А когод моју песму ниско држи, Тому не може ни небо помоћи!

Сву ову књигу о краљима старим, Ја сам спевао у речима лепим. Кад ми би близу осамдесет лета, Моја се нада одједном расплину. Много година од пролазног света У том изгубих, надајућ се благу. Сјајних дистиха шездесет хиљада Испевах, а све о биткама разним;

„Опевах сабљу, стрелу, лук и замку,

Тешки буздован и мачеве дуге, Опевах оклоп, панцир и кацигу, Поље и море, па копно и реке, Вука и лава, слона и пантера, Страшне демоне, аждаје и змаје, Мађије гула и чини дивова, Чија се вика све до неба диже;