Рустем и Сухраб

104 ДР. ФЕХИМ БАЈРАКТАРЕВИЋ

Најстарије и најпоузданије вести о Фирдусију налазе се у самим његовим делима, нарочито у Пахнами, а онда у персиских писаца Низампја Арудија Самаркандског (средином ХП века) и Мухамеда Авфија (почетком ХШ века). Први од њих, Арђудћ, посетио је песников гроб у Тусу године 1116. дакле неких деведесет година иза његове смрти, а његов чланак о Фирдусију садржи тадашњу традицију о песнику. Каснији биографи базирају на Арудијеву извештају, али износе и много измишљених и невероватних ствари. Ово вреди, више или мање, за Бајсунгуров предговор издању Шахнаме (почетком ХУ века), за Девлетшаха и Џамија (060ојица крајем ХУ века), а такође и за Лутф-Алибега (ХУШ век). До пред крај Х/Х века и европски преводиоци и биографи базирају на овим доцнијим, слабо поузданим изворима. Али објављивање Арудијева чланка (најпре године 1894.), а нарочито Нелдекеова и Етеова истраживања у основи су изменила дотадашње мишљење о песнику Шахнаме. Шта више, Нелдекеова исцрпна студија о Иранском народном епу (Тдав гтатзсве Манопаероз, 1. издање 1896., 2. издање 1920.) значи у научној литератури један такав врхунац учености и савесности, да ће се тешко ко наћи за дуго времена да га и достигне а камо ли престигне; ова студија је постала основа и полазна тачка за све приказе о овоме предмету, па, разуме се, и за овај мој. Да моји одељци о Фирдусију као лиричару и Јусуфу п Зулејхи почивају делимично на Етеовим истраживањима, види се јасно из предговора, а и природно је, јер је он први издавач. Осим тога, поједини подаци из Рикерта, Мола, Хорна, Брауна, Гринбаума, Пишела, Винтерница, Џексона, Шлехте, Кримскога, Борецкога и других стручњака и писаца били су ми више мање од користи. Прикази авестске и пехлевиске литературе и староперсиских натписа рађени су према односним чланцима у Сгипатвз5 дег ттатазсћеп РћПопоге и у Кипшг дет Оереплдат. Најзад, и моје белешке и запажања током вишегодишње лектире