Рустем и Сухраб

ФИРДУСИЈЕВ ЖИВОТ И ДЕЛА ХХУ

годарности у уводу свога епа („У славу АбуМансура Мухамедова“). Под повољним приликама дело је расло све више и више, али не хронолошким редом догађаја, него по песникову нахођењу и расположењу. Шта више, изгледа да је најпре спевао оно што му је изгледало најпоетичније и најлепше, а да је доцније додавао друго и све онда везао у једну складну целину. Радећи овако, разуме се, правио је веће или мање паузе. На неким, доста ретким, местима песник је навео колико му је година када било. Тако знадемо за неке епизоде кад су настале, односно завршене. Али је Фирдуси сразмерно касно почео с овим „датирањем“, тек под старост. Највише су пута поменуте његове шездесете године: 61, 63, 65 и тако даље. Једном је означена 58. година: тада је довршена епизода о племенитом Сијавушу. Мада је султан Махмуд баш у то доба (997.) засео на престо, Фирдуси ни једном речи не помиње овога важног догађаја. Ово је потребно нарочито ради тога истакнути, што легенда хоће да је Шахнама настала, тако рећи, по налогу и поруџбини овога владара. Међутим, како ћемо одмах видети, песник је у ово доба готово био завршио свој еп.

Ако сви знаци не варају, цела је Шахнама испевана, у основи, у самом Тусу; само по једном рукопису излази да је песник неко време провео у Ханленџану, једном месту близу Испахана, код тамошњега великаша Ахмеда ибн Мухамеда.

Што се више саманидска периода примицала крају, то су теже прилике настајале за песника. Његова брата, изгледа, није више било, а имање је остало занемарено. Сам Фирдуси је био зашао у године, а некадањих мецена готово посве нестало. Народна династија која је толико помагала књижевност била је све немоћнија да одоли опасности која је претила од газневидских узурпатора, а нарочито од њихова највећега владара Махмуда. Хурасан је пао у његове руке (999).

У овако тешким приликама Фирдуси је завр-