Свети Сава у народном веровању и предању : једна од лако остварљивих дужности према просветитељу нашем

А да

99

(Мратиње шавничко) и Србији (Мратишић колубарски)!). Од

забележених других назива места са оваквим кореном споменућу: Мратин поток, који утиче у Пиву (Херцеговина); Мартиника, главица у Кучима и Мратињ крај у селу Зачиру, у Ријечкој Нахији (Црна Гора); Мратин заселак у Босни и Мратињевача, код села Осијека, у там. Сарајевском Пољу; Мартинов Кладенац у атару села Лесковца, у Млави, Мартиновица махала у селу Гложју око Власине, Мартиновска махала у Жегљигову (све у Србији). Е

За велику старину празновања Св. Мартина или Светог

'Мрате у свима крајевима нашим сведоче и многа лична имена

и презимена у оба ова облика. У Црној Гори постоје два велика братства Мартиновића, једно у селу Бајицама, код Цетиња, а друго у Белопавлићима. Мартиновића и Мрати-

новића има и појединачно распрсканих по Црној Гори, Србији,

а и другим нашим крајевима. Душан је дао призренском Св. Аранђелу Мартиновића Рада (Гласник ХУ, 295.); из 1418, г. знамо за дубровчанина Павла Мартиновића (М. Пуцића, Споменици Српски |, 120.); из 1400. године за Мратиновића Вучину

(Мопштепја зегпса, 248.); а и у талијанској исправи из ХМ!

века један се пише, не Мартиновић, него — Мратиновић Стипан (Кјесик Нтуазкоса ЈИ Згракога Јемка Ј. АК. М., МПЦ, 41). Међу старом дубровачком властелом спомињу се у споменицима још и Мартинушићи и Мартинушевићи. Па и у познија "времена и православни, чак у свештеничким породицама, имали су име Мартина. Тако се прадед војводе Марка Миљанова, у народним песмама свога времена прослављени јунак, звао Беле Мартинов Поповић,2)

Све овде показано доказ је, да је Св. Мрата у нашој цркви од времена празнован !1. новембра, па да је и слав-

-љење овог празника као домаће славе логично, а не да је Св.

Мрата истиснуо слављење Св. Краља Стевана Дечанског. Напротив, под утицајем родољубља, а и по оном општем правилу, да пијетет према месним светитељима расте на рачун општих, развијало се црквено слављење Светом Стевану Дечанском на рачун Св. Мрате. Томе је допринела и замена наших рукописних минеја и других рукописних богослужбених књига са месецославима и синаксарима, по којима је Св. Мартин Турски празнован 11. нов., новијим, руским штампаним богослужбеним књигама, по којима се он, као Св. Мартин Милостиви, празнује 12. октобра. Не налазећи под 11. новембром у богослужбеним жњигама руског издања ничега Св. Мартину, па ни тропара и кондака, свештеници су при резању колача мратиштацима

Ту По Речнику места у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца, ИЗД. Пародне Просвете,“ Београд 1925. год.

2) Марко Миљанов, Глеме Кучи, Београд 1904. г., стр. 189. и 338.