Свети Сава у народном веровању и предању : једна од лако остварљивих дужности према просветитељу нашем

100

читали и певали Светом Мини и Вићентију, а од како се појавио штампани Србљак, нарочито и иконе Св. Стевана Дечанског у прва два издања његова, узете из Жефаровића Стематографије, па из једног и из другог места копиране бивале за славске иконе, отада се од стране црквених људи и национално пробуђене интелигенције стало пропагирати то, да свечари од 11. новембра не славе Св. Мрату, него Св. Стевана. Дечанског. Међутим, народ је продужио славити Св. Мрату,. па и у благосиљањима, „ваславама“ својима, дизао ва славу и — Мратин-дана.!) -

(Са овог мешања светитеља настала је забуна, која је познатог педагога, али и доброг православца и Србина, пок. Николу Вукићевића, побудила да напише нешто о Св. Мартину Милостивом и о празновању њега на дан 11. новембра, „ради умирења оних наших учитеља, који држаху, да се тај свети само у римској цркви слави.“2) Али се нејасност и даље продужује. Пок. архимандрит Серафим Ристић каже, да је племе Мартинића у Срба, у Арнаута прозвано Големовићима._

„Срби овог племена за патрона свога славе Св. Краља Српског Стевана Дечанског, који је дан у Срба и под Мратиним даном или Мрачиним даном познат, у Арнаута као Св. Мина, 11. новембра.“3) Оваква збрка изазвала је Вукићевића, да поново о овом празновању заговори и да каже, да „новембра 11. црква наша чини успомену св. мученика Мине, Виктора и Вићентија, а ми Срби уз то славимо и Св. Стевана Дечанског. Но народ не зна ни за једно од тих имена, него тај дан зове Мратиним даном, или вели данас је Св. Мрата. Свечари тога дана дођу у цркву и донесу свећу, а на питање кога свеца славе одговарају: „ми славимо Св. Мрату.“. Ради разрешења. ове загонетности, он упућује, да се погледа у календар римске цркве, па ће се у њему 11. новембра наћи успомена Мартина епископа. „До конца, вели, ХМ! века служили су се сви хришћани нашим старим календаром. Кад би то и сада тако било, онда би ми у календару римском нашег !1. новембра нашли Св. Мартина... Њега и наша црква за свеца признаје и назива га Мартином Милостивим.“ Споменув то, да су пре Немање многи Срби у западним крајевима неко време под утицајем западне цркве стајали, каже да се по томе није чудити, ако је из. римског Мартирологиона узето светковање Св. Мартина, а народ је по своме обичају туђе име Мартина преиначио у Мрату. Ова околност могла је утицати на даље развијање празновања " овог светитеља, али за прве почетке тога и за везивање показаних остатака жртвених обилаја за празновање Св. Мрате веро–

1) Н. Беговић, Живот и обичаји Срба Граничара, стр. 38. 2) Школски Лист, г. |, 1859., Сомбор, стр. 98. 3) Плач Старе Србије, Београд 1864. год, стр. 47.