Свети Сава у народном веровању и предању : једна од лако остварљивих дужности према просветитељу нашем

104

То, што Св. Мрате није било на дан 11,/24. новембра у садашњим месецословима руским и у нашима по њима рађеним, а још мање црквеног правила у Минеју — ниу руским -минејима нема под 12, октобром ничега из правила Св. Мартину Милостивом — па ни тропара ни кондака, да би се о славском обреду свечарима отпевали, и принудило је свештенике, да узимају тропаре Св. Мини и осталим мученицима с њиме, а од кад се појавили штампани Србљаци, — и Св. Стевану Дечанском. У народу се међу свечарима чула и ова два имена, али у великој већини, као што смо видели, свечари од 11. нов. сматрају Св. Мрату за свога патрона. Ова недомувца изазвала је жељу, да се расправи ово питање, а у том расправЉљању дошло је до оштре полемике између госп. проте Димитрија Руварца!) и пок. проте пожаревачког Живка Р. Ивановића.2) Г. прота Руварац, не нашав Св. Мартина у штампаним месецословима руским и нашим, извео је закључак, да га је руска православна. црква тек у ХУШ веку примила међу светитеље и ставили га у Жит!ла свђтехђљ под 12. октобром, па је позвао свештенство да растумачи народу ко је био Св. Стеван Дечански, а ко Св. Мартин, епископ турски, од кога је постао Мрата, те да народ престане говорити: „ја сам свечар на Св. Мрату“ (В. С. Ц. 1894., 371., 378.). Пок прота Ивановић, споменув да је Св. Мартин примљен за свеца још у почетку У века, док је црква била неподељена, месецослов био један, као што су и остали свеци били једни и до измене календара од стране пак Григорија ХШ у један дан слављени у свој хришћанској цркви, мисли да су појединци од наших старих још при крштењу узимали за своје крсно име и Св. Мартина, те да народ не треба бунити и одвраћати од слављења свога свеца и да Св. Стеван Дечански, као доцнији светитељ, није могао истиснути Св. Мрату, него напротив (тамо, 676—678 ). Г. Руварац је на основу доказа, што их је из штампаних месецослова навео, у одговору своме. остао при првом мишљењу. |

Али, поред напред показаних и ако посредних, опет основаних доказа, ми имамо и писмених сведочанства, да је Св. Мартина—Мрату празновала и наша црква, те да зато слављење овог светитеља није дошло из какве забуне, нгго путем, којим су и друге славе примљене. Истина, Св. Мрата се не налази у свима нашим рукописним празничним и новембарским минејима, као ни у месецословима при другим богослужбеним књигама (служабници, архијерејски чиновници, требници), ни у распоредима читања еванђеља и апостола по датумима. Тај

1) Св. Мартин (Мрата) у „Веснику Српске Цркве,“ г. УМ, 1894., стр. 365. и Одговор проти Живку Ивановићу у истој години Весника, стр. 1146. 2) Видовдан, Михољдан, Митровдан, у истој години Весника стр. 671.