Свети Сава у народном веровању и предању : једна од лако остварљивих дужности према просветитељу нашем

110

њихових служебних верских ћитапа и прописа. У Призрену и

варошки муслимани, код којих је у сваком случају дубље продрла исламска верска наука, док на селу није ни кору душе захватила, који имају стоке, ма и једну сиромашну кравицу, празнују Марту по православном рачунању, причају о оној смрзнутој баба. Марти, која се пре времена у пролеће са козама својим у планину измамила била, чупају тога дана длаку са стоке и нешто чине с њоме. Очували су божићне обичаје, и ~ „сада у већини до Ђурђева дана не једу младу јагњебину и '-овче млеко, а ђурђевданске обичаје нарочито у потпуности врше. Прича се тамо, како је једне године, због покретности оба Бајрама, пао у један дан и Курбан Бајрам, велики муслимански празник, и Ђурђев-дан, а сваки од њих има свој поредак провођења. Отишли су сељаци у очи празника имаму и питали га, шта од овога двога да признају. Овај им, и сам привезан за старину, посаветује, да се држе онога, што је стално и не мења своје место. Ови одмах пуцњавом из пушака отпочну бурђевданско празновање, разиђу. се код стоке, да изаберу и донесу ђурђевске јагањце за клање, а бајрамски курбан, овнове, оставе за идућу годину, кад Курбан Бајрам сам за се буде дошао.

7., Како народ објашњава пост Св. Сави.

На то, што је народ веровања своја и чини ради сачувања од вукова поделио између јесењих празника: Св. Ђорђа“), Св. Аранђелаи Св, Мрате и између зимњих празника: Светог Наума Охридског“) и Св. Саве, могло је утицати и то, што · ови празници падају у доба најопасније од вукова.“) Св. Ђорђе (38-Хђ, Св. Аранђео (8.-Х1.). и Св. Мрата (11.-ХГ, однодно Мратинци, су пред почетак зиме, када први висински снегови изгоне вукове из планинских дубина и приближују их овчијим торовима, и то онако узбујале, бесније, те и опасније, као што су "с јесени и сви остали живи створови, па и човек међу њима, обилатијом, разноврсном и зрелом јесењом храном ојачанији и узаврелије крви. Од зимњег Св. Наума, опет, а нарочито

1) И по руском веровању вуцима располаже „Св. Љорђе Храбри.“ У „Украјини руској вука називају „КОрова собака,“ Ђурђев пас. Св. Ђорђе разашиље вукове на све стране света и свакоме наређује, чиме ће се прехранити. „Ако је ко од стране Св. Ђорђа намењен вуку, тога нико већ не може спасти (Брокгаузљ-Ефронљ, Нове Знциклопед. Словарђ, Т. Х!, стр. 421.).

2) До 1740. године празновао се Св. Наум на Туцин Дан, 23. децембра, а“ отада, да би народ лакше могао долазити на храмовску славу манастирску, пренесено је празновање његово на 20. јуни. Али они у Јужној Србији, којима је Св. Наум крсно име или сведен, како се тамо каже, славе га по староме 23-ег децембра.

5) Божићних дана су Латиши руски приносили вуку на жртву козу, да би га оцвратили од стоке (Брокгаузо-Ефроно. т. ХЛ, стр. 422.), као оно у нас, у Грахову, о јесењим Врачевима, |-ХТ (овде, стр. 82.).