Светозар Марковић. Његов живот, рад и идеје.

264 ЈОВАН СКЕРЛИЋ

јархалне сељачке консервативности и културнога и модернога демократизма, што се испреплетало још од доба Светозара Марковића и из које хибридне мешавине изишао је српски радикализам. У првом часу, још почетком седамдесетих година, био је основни неспоразум између оних који су повели покрет и саме сељачке масе. Млади социјалисти и демократи, напојени модерним идејама слободе и федерализма, објавили су рат полицијској држави, и под њихову заставу дошле су велике сељачке масе још у атавистичким инстинктима својих предака пастира и хајдука, које су вековима живеле слободним шумским животом, и које су без историјски створеног осећања целине, без социјалне дисциплине која долази као последица социјалнога живота, мрзеле сваку организацију и бунили се против државног рада у опште. Светозар Марковић је хтео уништење бирократске државе и стварање савеза слободних општина и задружне својине зато што је хтео напред и што је гледао у будућност; сељачке масе које су са њиме пошле буниле су се против државе као против организације у опште, хтеле да сачувају своју општинску самоуправу и примитивне форме живота, зато што нису хтели напред, што су се грчевито држали прошлости. Тај дуализам побуда и погледа био је једна од највећих мана у историјском радикализму српском, и огледао се и огледа и данас у целокупном животу радикалне странке у Србији. И данас има у српском радикализму знатан број елемената, нарочито међу такозваним „људима из народа“ старијих нараштаја, који у својој непросвећености и са патријархалним појмовима, мрзе државу и културу у опште, па чак и у Народној Скупштини устају против просвете и напредних рефорама, представљајући тако, под погрешном етикетом радикализма, консерватизам непросвећеног и примитивног сеоског света. Судбина Демократије у Србији зависи од искорењивања тог патријархалног консерватизма и реакционарне демагогије, од које долази све што је рђаво не само у радикализму но и у целокупном политичком жи-